Nakon razvoda samac upoznavanje

Dating > Nakon razvoda samac upoznavanje

Click here: ※ Nakon razvoda samac upoznavanje ※ ♥ Nakon razvoda samac upoznavanje

Ovaj plavi mi se predstavio kao Cengić iz Foče. Prvo sam hteo da Pejsija glumi neko ko je manje fizički i seksualno privlačan. Uspjeh će vam donijeti njihova kombinacija.

Ništa strašno, zato sad moraju da istrpe podsmevanje svojih napaćenih drugova. Do njega je bio Nikola Kahan, knjigovođa iz Banje Luke. Kad je u zrakoplovu izbio manji verbalni sukob, ustao je u obranu stjuardese od grubih riječi neodgojenog putnika, pogledavši pritom ravno u oči svoje buduće supruge. Bilo mi je teško povjerovati da ću ikada pronaći nekoga tko može istinski uočiti i zavoljeti sve moje osobine - ozbiljnu ženu posvećenu karijeri, zaigranu djevojčicu i nježnu ljubavnicu. Iznajmljivanje dvosobnog stana u Stockholmu kosta od 5500 kr to 8000 kr zavisno od dela grada: 5500 bi bilo u delu gde zive uglavnom imigranti, ali sa dobrom infrastrukturom i na liniji metroa, dok bi 8000 bilo u nekim centralnom i istocnom delu gde uglavnom zivi svedska srednja i visa srednja klasa.

Pristupala je njenom kuvanju znalački: ako obavljaš jednu te istu radnju svakog jutra šezdeset godina, pokreti su dovedeni do savršenstva. Što se tiče standarda, pristojan stan u pristojnom kvartu za 170 000 evra je sasvim ok. Kad je netko od naših ovamo otišao na ljetovanje, zimovanje, ne mogu u okviru granica a kamoli negdi vani.

21756335-U-plamenu-kušnje-Munir-Gavrankapetanović - U ovoj knjizi nećete pronaći samo vizualizacije i sanjarenja.

Dmitrij Gluhovski SUMRAK C A P I T U L O I I Trik -pitanje: Gde se nalazi Ulica Izamne u Moskvi? Ako razmišljam zdravom logikom, u ovom gradu nema mesta za avenije, bulevare i trgove nazvane u čast bogova Maja. Nešto mnogo važnije od moje sudbine zavisilo je od brzine kojom ću uspeti da pronañem ovu ulicu. Glupo je i pomisliti da su na mapama i auto-kartama Moskve obeleženi svi sokaci i kuće koji postoje: u njoj je bilo i previše tajnih mesta. Ipak, nisam gubio nadu da ću pronaći ulicu najstarijeg iz panteona majanskih bogova, i nastavih da lupom milim po ogromnoj topografskoj karti grada. Trebalo je mirne duše da nastavim da prevodim statute preduzeća, uputstva za upotrebu bele tehnike, ugovore o isporuci drvne grañe... Ono na čemu sam i zarañivao za život. Uz to, španski nikad nije bio jezik koji najbolje znam. Ipak, toga dana, ništa drugo mi nije preostalo: kad sam na mrki polirani sto stavio gumicama uvezane tanke mape sa prevedenim ugovorima, službenik je, izbrojavši moj honorar, raširio ruke: ,,To je sve zasad. Više nisu ništa doneli. Poznajem ga otprilike tri godine, još od kada je došao u ovu prevodilačku agenciju. I dosad nijednom nisam insistirao kada bi mi on ovako ravnodušno izjavio da ću u najboljem slučaju nedelju dana ostati bez novca. A da proverite, a? Shvatate li da sam upravo dobio račun, nemam predstavu kako da ga platim. Tri godine španskog jezika na univerzitetu, kou sam završio pre petnaestak godina... Ogromni amfiteatri zamagljenih prozora, zagušljiva prašina od krede koja se podiže sa izgrebanih klupa, beskorisni arhaični udžbenici, koji podučavaju Servantesovom jeziku na primerima zvaničnih kontakata sovjetskih grañana Ivanova i Petrova sa senjor Sančezom i Rodrigezom. I to je sve. Pa dobro, imam rečnik kod kuće... Takav dokument nisam nikada video ovde. Kasnimo, bojim se da ne izgubimo klijenta. Zato vi nemojte da odugovlačite. Nisam posebno zagledao, ionako imam čime da se bavim. Prevod je koštao trostruko više od običnog, i ja požurih da se sakrijem s njim dok se radnik nije predomislio. Mapa je izgledala tako raskošno, aristokratski, da nisam ni pokušao da je stavim u svoju odrpanu aktovku - ne znam zašto mi pade na pamet priča o večito gladnom Timu Taleru, koji se ispovraćao kad je prvi put probao skupu kremastu tortu. Izgubljena u arbatskim sokacima, prevodilačka agencija beše smeštena u starom zdanju od brvana, u kom se ranije nalazila dečja biblioteka. Bio sam u njemu još kada sam zajedno s bakom tražio knjižice o putu oko sveta ili pionirima herojima koje su mučili fašisti, zato su mi danas sedmične posete agenciji bile nekako nostalgične, kao po- seta napuštenom i zarñalom zabavnom parku za odraslog čoveka koga su roditelji dovodili ovde da se igra trideset godina ranije. Vonj starih knjiga koji se uvukao u tapete i drvene zidove razbijao je oštar miris poslovnih dokumenata i slatkasti zadah zagrejane plastike koji se podizao s kompjutera. Za mene je ova agencija ostala dečja biblioteka... Eto, zato se sigurno u početku nisam mnogo začudio kad počeh da prevodim listove iz kožne mape. Bio je dovoljan letimičan pogled da se zaključi - izvañeni su iz knjige, ne silom pokidani već pažljivo izvučeni; krajevi stranica su isečeni hirurškom preciznošću, jasno sam zamišljao ruku u gumenoj rukavici kako skalpelom prelazi preko starog toma rasprostrtog na operacionom stolu. Pijetet je u potpunosti bio razumljiv, knjiga koja je bila rastavljena iz nepoznatih razloga, sigurno je bila pravo blago. Na prvi pogled, stranice su bile stare najmanje dve stotine godina. Čvrst papir, mestimično boje peska zbog starosti, ali bez namere da istrune, bio je prekriven pomalo neravnomernim redovima gotičkih slova. Činilo se da su bila odštampana, ali pojedina su se razlikovala od ostalih. Stranice nisu bile numerisane, ali je na prvoj odozgo bilo označeno: Capitulo II. Prvo poglavlje je očigledno bilo kod tog prevodioca, koji je počeo da radi pre mene, ali je zakasnio sa razduženjem. Razlog takvog kašnjenja mi je bio jasan: letimično se upoznavši sa predstojećim poslom, već nisam bio siguran da i sam mogu da predam prevod u dogovorenom roku. Trebalo je nekoliko časova samo da se naviknem na neobična slova, još pola sata kako bih pronikao u prvi pasus nepopustljivog i od stajanja bajatog teksta. Dotad je napolju već pao mrak. Sve više sam radio noću, ležući u krevet tek u zoru i budeći se po podne. Kada bi stan počeo da tone u tamu, palio bih samo dve lampe - na radnom stolu i u kuhinji, i čitavu bih noć provodio lutajući izmeñu ove dve vatre. Na prijatnom žu- tom svetlu sijalice od 40 vati mnogo bolje sam razmišljao, dnevna svetlost mi je bola oči i probijala mi glavu: misli bi potpuno iščezle, negde se skrile i tamo sačekale veče. Radeći čitavu noć, obično sam odlazio u postelju oko pet sati izjutra. Navukavši teške zavese i ostavivši prve zrake sunca da se spolja ukrste, zaranjao sam pod paperjasti jorgan i momentalno tonuo u san. Snovi su mi u poslednje vreme bili čudni: iz nekog razloga sam često video svog omiljenog psa, koji je uginuo desetak godina ranije. U snu pas, naravno, nije ni sumnjao da je uginuo, i ponašao se sasvim kao živ. A to znači da sam morao da šetam s njim. U toku šetnji, on bi ponekad otrčao i dok je bio živ retko sam ga vodio na povocu - samo kad bismo prelazili ulicu , i onda sam tokom velikog dela sna morao da ga tražim, vičući iz sve snage njegovo ime. Nadam se da susedi to nisu čuli. Nisam uspevao da ga pronañem svaki put pre buñenja, ali to nije bilo bitno: sledećeg jutra sam bi našao put do kuće, i već bi me nestrpljivo ćekao izmeñu jave i sna, veselo grizući povodac koji je doneo. Toliko sam se navikao na ovo, da kada ga u nekom od snova nije bilo, probudio bih se i brinuo da mu se nije nešto desilo. Nije bilo jednostavno proniknuti u smisao prvih desetak redova. U najmanju ruku, petina reči nije postojala u rečniku, a bez njegove pomoći prepoznavao sam samo dve- tri iz svake rečenice. Iako su me svaki čas ometale žućkaste mrlje kojima vekovi prekriše listove knjige, marljivo sam ispisivao na papir reči koje pronañoh. Neke od njih sam kasnije morao da zamenim, pošto je prvi od predloženih prevoda bio netačan. Od prvog pasusa beše jasno - i ova hipoteza se kasnije potvrdila kada počeh da povezujem stvari u neverovatnoj priči koju mi je pripovedao nepoznati autor - da tekst predstavlja hroniku nekakve ekspedicije u šumovitim dolinama Jukatana, u koju se zaputio malobrojni španski odred. Datumi su se nalazili na narednim stranicama: opisani dogañaji su se odigrali pre skoro pet stotina godina. Osvajanje Južne Amerike od strane konkistadora, setih se. Tekst koji ovde navodim, naravno, pažljivo je pročišćen, i imao je nekoliko redakcija. U početku je bio previše sirov i nerazumijiv da bih se odlučio da ga pokazujem drugima bez bojazni da budem ismejan. Da se prema ukazaniju brata Dijega de Lande, biskupa manastira u Isamali i glave franjevačkog reda Jukatana, mi zaputismo u jednu od udaljenih provincija od Manija, kako bismo sobrali i dovezli natrag sa sobom u Mani sve rukopise i knjige iz dva ovdašnja hrama. Da sa mnom iñahu blagorodni senjori Vasko de Agilar i Džeronimo Nunjes Balboa iz Kordobe, i beše nam potčinjeno okolo četrdeset pešadinaca i desetina konjanika, i dvoje taljiga s upregnutim konjima, kojima je trebalo da prevezemo u Mani sve rukopise i knjige, takoñe i pratioci iz redova pokrštenih Indijanaca, koji je trebalo da nam po- kažu gde se nalaze ti hramovi, a takoñe i brat Hoakin, monah u svetu poznat kao Hoakin Herero, kojeg nam dodeli brat De Landa. Da je naš put vodio na jugozapad, na slabo istraženu teritoriju, i da nismo imali verne karte kod sebe, pa zato brat Dijego de Landa i rasporedi da na put krenu sa nama samo vojnici, rizikujući čak i odbranu Manija. Da me, pred polazak našeg odreda iz Manija, brat De Landa pozva kod sebe i objasni mi zadatak i njegovu važnost i reče da je naš odred samo jedan od mnogih koje je on, brat De Landa, poslao u sve krajeve sveta iz Manija, sa naredbom da se pronañu i sakupe sve knjige i rukopisi koje su napisali Indijanci i koje su čuvali na raznim me- stima. I da su takvi odredi otišli na istok ka Čičen-Ici, i na zapad do Ušmala, i u Ekab i druga mesta. I da brat De Landa zatim proveri da li neko stoji iza vrata prisluškujući naš razgovor i tiho mi reče, da je našem odredu poveren najodgovorniji zadatak; da su mu ljudi od poverenja preneli glasine da navodno u udaljenim krajevima čak i pokršteni Indijanci nastavljaju da se klanjaju svojim starim bogovima, i njihove knjige ih pobuñuju da se okrenu od Hrista. I zato, reče brat De Landa, odluči da Indijancima oduzme sve njihove rukopise, a zatim i idole, pošto im kroz njih ñavo iskušava duše. I ako se tome sada ne stane na put, ubrzo bi se neusklañene Maje ponovo mogle ujediniti i odbacivši Hrista okrenuti se svom satanskom mnogoboštvu; i tada Špance čeka novi rat, koji će baciti senku na sve malobrojne čarke prilikom osvajanja Jukatana. I da su velika skladišta rukopisa na severozapadu i severoistoku, u zabačenim gradovima Maja, ali prema iskazima ljudi od poverenja, najvažnija se nalaze nekoliko sedmica puta daleko ka jugozapadu od Manija, reče Dijego de Landa. Brat De Landa tuda i isprati mene, senjora Vaska de Agilara, senjora Džeronima Nunjesa de Balbou i sa nama brata Hoakina. I pošto teren beše još uvek nepoznat, dodeli nam najodanije ljude, koji ga izvestiše o hramovima na jugozapadu. Da naš odred napusti Mani naznačenog dana, 3. Odvojih se od listova, zadenuvši olovku u rečnik. U tamnom prozorskom staklu ocrtavalo se moje lice: raščupana kosa pokušavajući jz pronañem pravu reč, svaki čas sam rukom prolazio kroz nju , mekan i veoma bezobličan nos, okrugli obrazi, već solidno primetna linija drugog podbratka... Prekoračivši tridesetu, mnogo puta sam se ozbiljno zakleo da se neću zapustiti. U toj životnoj dobi je, meñutim, sve teže održavati težinu, telo se ponaša u skladu sa učitanim programom, čiji se cilj ekstremno razlikuje od tvog i svaka pojedena mrvica vapi da se nataloži u rapidno rastućem poretku masnih naslaga, koje te verovatno pripremaju za neke buduće crne dane. A i posle razvoda sam se potpuno zapustio... U toj meri su mi dozlogrdile crte lica, da bih ih rado zamenio za nečije tuñe. Posle trideset pete, na čovekovom licu se pojavljuju prvi nagoveštaji kako će ono izgledati u starosti. Zalisci koji se povlače nagore ocrtavaju skicu buduće ćele; bore više ne nestaju kada smiren izraz ili osmeh zameni namršten, koža postaje štavljena i rumen se sve teže probija kroz nju. Nakon trideset pete, vaše sopstveno lice počinje da se pretvara u memento mori, podsetnik za smrt, koja je uvek tu. U prilici sam da stalno posmatram svoje lice: što se nalazi tik uz prozor, iza kojeg se, kad sedam da radim, već obično smrači. Oprano staklo blista kao površina tamnog šumskog jezerceta, ocrtavajući obrise, ali upijajući boje. A meni se čini da se crte mog lica, koje se dobro vidi iz komšiluka, zajedno sa stonom lampom i već nejasnim konturama nameštaja, gipsanim radovima ukrašenim plafonom i masivnim bronzanim lusterom, ocrtavaju baš u gustom noćnom vazduhu. A možda one stvarno postoje tamo, spolja, još svetlije i jasnije, zavisno od jačine svetlosti moje lampe. Ali ja obično pogasim sva svetla noću, ostavljajući samo lampu nad radnim stolom i u kuhinji. Svetlo u kuhinji mi je uvek upaljeno, čak i kada sam ostanem u sobi, i gasim ga samo kad u nju uñe bledo jutarnje sunce. To činim tobože zbog ugoñaja, ali u ovom stanu se ne može drugačije živeti. Prostran, star, sa visokim plafonima - samo je pomoću merdevina moguće zameniti pregorelu sijaiicu - sa rasušenim antikvarnim nameštajem od karelijske breze, koji se ne može popraviti ni po koju cenu, a žao mi je da ga prodam - stan sam nasledio od svoje bake. Dok sam bio mali, ona me je često uzimala sebi, a kad nje više nije bilo, i kad je stan pripao meni, kao da sam se stvarno vratio u svoje detinjstvo. Dok je baka bila zdrava, odlazio sam kod nje da prespavam, i nije me napuštao osećaj da njena kuća stvarno diše na neki način. Pre sam mislio, kad ona izañe napolje, da se po uglovima i dalje domunñavaju odjeci njenih misli, a u hodniku šumi eho njenih koraka. Sada mi se čini da stan jednostavno živi svoj lični život. Moji prozori gledaju na različite strane, zbog čega je u hodniku često promaja, a slabo pritvorena vrata usred noći odjednom počnu da lupaju. Dešava se i da hrastov parket, postavljen pre sto godina, počne da škripi kao da neko korača po njemu. Parket se, naravno, može premazati specijalnim sredstvom, a na prozore postaviti duplo staklo, i onda će sva priviñenja nestati, ali meni se ovaj stan dopada baš ovakav... Pre nego što se ponovo udubim u tekst koji prevodim, još jednom pogledah kroz prozor. Nešto me je žacnulo... Neko vreme sam zabrinuto posmatrao crte lica utopljenog u ravnu glatku površinu noćnog vazduha pre nego što sam uspeo da se na kraju dosetim u čemu je stvar. Čovek u odrazu ogledala neprimetno se razlikovao od onog što me je još juče setno gledao s druge strane. Razlika je bila u očima. Obično pomalo mutne, sa staklastim odsjajem kao kod prepariranih veprova i medveda u čuvenoj arbatskoj lovačkoj radnji, danas kao da su same sijale. To ne čudi: prvi put nakon mnogo godina bavio sam se poslom koji me je zainteresovao. Da naš put prolazaše kroz zelene i vazda živopisne lugove, kojima na smenu doñe neprobodna džungla; i da se jedino blagodareći pomoći trojice naših vodiča probismo kroz rastinje koje beše nasred puta. I da dvojica domorodaca uvek behu ispred odreda kada to beše neophodno, te svojim duguljastim sečivima sekoše stabla, krčeći put, a odmah za njima i nekoliko vojnika, koji ih braniše od divljih životinja i neprijatelja. I da treći vodič obično beše pokraj mene, senjora Vaska de Agilara, te Džeronima Nunjesa de Balboe. Da se naš pohod zadesi na kraju sušnog doba godine, nakon kojeg na Jukatanu i u drugim krajevima zemlje ove počinju meseci kiša. Da se nadaleko od indijanskih naseobina osećaše u vazduhu miris paljevine, i sunce beše mutno od dima spaljenih stabala i žbunova, pošto u mesecu aprilu i maju, pre sezone kiša, Indijanci uobičajiše spaljivati vaskolika područja džungle i žbunje, tako ih pripremajući za setvu za narednu godinu. I da svi ravničarski krajevi zemlje majanske u toku tih sedmica behu prekriveni dimom i nakon toga šest meseci zaredom ovde kiša lije, i negde u decembru na zemlji nañubrenoj čañu i zalivenoj kišama Indijanci seju kukuruz, koji čudesno valjano raste, te jedan zemljoradnik može prehraniti dvadesetoro Ijudi. Da, po naredbi brata Dijega de Lande, izbegavasmo poznate puteve : zato se probijasmo sve sporije. I da isprva htedosmo ostaviti taljige, naredivši delu odreda da se njima vrati natrag, ali nas zatim vodiči izvedoše na stari drum, skriven od nepoznatih očiju, zarastao u krošnje drveća; i da duž druma sretasmo kamene statue sa prikazima neverovatnih nakaza, kakve sretah u Maniju pokraj majanskih hramova. I da isto tako prolazismo pokraj stela pokrivenih sičušnim znacima, o kojima mi brat De Landa pripovedaše u jednoj od svojih beseda, da su tobože ovi mali znaci - slova jukatanskog jezika, koja on razume. Da je prvih dana naše putešestvije teklo bez prepreka i teškoča. Indijanska sela sretasmo na našem putu sve reñe; i nakon što dublje zañosmo u džunglu, više ne beše nijednog čoveka. I da nas divlje zveri ne bespokojiše, samo jednom noću stražar začu nedaleko u čestaru rik jaguara, i premda smo imali konje, zver nas nije pratila. I da nam Indijanci, koji behu sa nama, rekoše kako je to dobar znak. I da beše dovoljno hrane za nas, za vojnike i vodiče: uza se smo imali pršute i suvih lepinja, a ponekad vodiči sakupljahu za nas jestive plodove u šumi; nekoliko puta odlaziše i u lov, donoseći ubijene majmune drekavce, a četvrtog dana ustreliše jelena, čije smo meso pravično razdelili vojnicima, a lovci dobiše duplo više. Da petog dana puta, kad se naš odred zaustavi da predahne, pokraj mene sede jedan od vodiča, Gaspar Cu, i upita me šapatom, znam li zašto nas brat Dijego de Landa posla u ovaj pohod. I da mu ja, imajuči na pameti oprez, odgovorih kako nam beše zapoveñeno da tražimo neke knjige i da ih donesemo sa sobom u Mani, a za ostalo ne znam. I da me Gaspar Cu dugo posmatraše, a zatim otide i meni se tada učini da mi nije poverovao. Da mi se sutradan, dok sam išao na kraju odreda, zatvarajuči ga i pazeći na taljige, obrati drugi vodič, mestik Ernan Gonzales i, zamolivši da zaostanem kako nas ostali ne bi slušali, saopšti mi da u pojedinim krajevima Maja, delom u Majpanu, Jašunu i Tulumu, španski vojnici spaljivahu indijanske knjige i idole. I da me ovaj Ernan Gonzales upita, zašto oni to čine, i da nemam ja slučajno slično nareñenje. Iako shvatih zašto nas je brat Dijego de Landa poslao u ovaj pohod, ipak odgovorih drugom vodiču isto što i prvom, rekavši da brat De Landa nije tražio od mene da spalim rukopise i statue već da je rekao da ih samo dovezem neokrnjene i očuvane u Mani, a ni sam ne znam zašto. Da sutradan, u razgovoru s mojim saputnicima, senjorom De Agilarom i senjorom Nunjesom de Balboom, saznadoh da se i naši indijanski vodiči raspitivahu za istu stvar i kod svakog od njih, ali ni jedan ni drugi ne znadoše više o cilju naše ekspedicije od mojeg vodiča; a ja pak, u skladu sa naredbom brata De Lande i pažljivo slušajući glas svog anñela čuvara, ne rekoh o svojim saznanjima. I da se kasnije pokaza, da ova saznanja samo delimično behu tačna, ispade da istina beše daleko neverovatnija i mračnija nego što imadoh zamisliti... Odložih u stranu listove i rečnik, pogledah na sat: kazaljke su pokazivale pola dva ujutro. Grlo mi je presahlo; obično pijem čaj usred večeri radnim danom, oko jedanaest sati. Ustavši od stola, zaplovih kroz polutamu svoje sobe ka kuhinji. Večernji čaj za mene predstavlja čitav ritual, koji mi, pored svega ostalog, pruža mogućnost da na dvadesetak minuta zaboravim na misteriju mašina za veš i penala zbog kašnjenja isporuke ćureće šunkarice. Vodu grejem na šporetu na gas. Čajnik mi je baš u skladu sa stanom - isto je tako star, neverovatno zgodan - crven sa belim tufnama, emajliran, širokog nosa iz kog pre stavljanja na vatru moraš ispustiti sjajan zvižduk. Da bi ga skinuo sa vatre i podigao poklopac, moraš posedovati posebnu vatiranu proštepanu kuhinjsku rukavicu- takoñe crvenu. Listove čaja zahvatam iz papirne kese srebrnom kašičicom čija je ručka uvijena u spiralu, i sipam ih u tamnoplavi porcelanski čajnik ručne izrade, koji je neko veoma davno dovezao iz Taškenta. Staviti dve kašike seckanih listova u opran i suv čajnik, preliti ih kipućom vodom, prekriti poklopcem i strpljivo čekati dugih pet minuta. Ispod poklopca i iz nosa za sipanje počinje da izlazi mirisna para, ona mami, ali ne treba žuriti, čaj još nije dovoljno odstajao. Obično učinim čekanje prijatnijim listajući novine koje sam kupio u toku dana, ali danas je sve bilo drugačije. Otvorivši sad već jučerašnja Izvestija, mehanički zaustavih pogled na jednom od članaka, ali pogled mi se nije zadržao na sitno napisanim slovima; spuštao se i gu- bio medu redovima. Nije mi uspevalo da se unesem; smisao teksta su prekrivale sablasne prepletene grane i lijane te džungle kroz koju se probijao odred Vaska de Agilara, Džeronima Nunjesa de Balboe i tog bezimenog pripovedača koji je opisao njihov pohod. Nakon nekoliko minuta, uhvatio sam sebe kako nepomično gledam u prostor izmeñu naslova i fotografije koja je bila u prilogu materijala o ogromnom cunamiju u Jugoistočnoj Aziji. Bez posebne znatiželje preleteh preko članka i presavih novine. Mnogo više me je zanimalo zašto čovek koji dobija na ruke ovaj čudan tekst daje taj tekst na prevod u najobičniju prevodilačku agenciju. Za sve godine koliko radim u ovoj agenciji, nijednom nisam dobio ništa slično ovome; mislio sam da se knjigama poput ove bave sa- svim drugačiji ljudi... Sigurno neki docenti, koji crpe svoje doktorske disertacije iz naredne temeljno proučene epizode Kortesove osvajačke ekspedicije. Teško da ovakva izdanja uopšte izlaze van granica arhiva akademskih biblioteka, gde se čuvaju pod staklom u posebnim mi- kroklimatskim uslovima. Moguće je, recimo, da se neke od njih pojave zaboravljene u magacinima privatnih antikvarnica, gde ih može pronaći poneki kolekcionar kome se posrećilo... Ali, ako takav kolekcionar ima dovoljno sredstava da kupi sličnu knjigu, zašto bi je onda davao u ruke nepoznatim prevodiocima, koji mogu izgubiti ili oštetiti neprocenjivo izdanje? Zašto ne bi pozvao nekog od tih docenata sa univerziteta svojoj kući, kako bi tu, na licu mesta, uz sav mogući pijetet prevrtao osetljive stare stranice, i ne samo prevodio već i davao neophodne komentare? Zašto da se takav posao poveri amaterima? I potpuno je nejasno kako je taj hipotetički kolekcionar mogao bezosećajno da ovakav primerak podeli na delove. Možda sam ja preuveličavao njegovu vrednost? Ili ju je vlasnik već dobio u takvom obliku? A možda jednostavno nije hteo da se čitav tom odjednom nañe u rukama previše znatiželjnog čitaoca? Čaj je konačno proključao; procedivši ga kroz cediljku u svoje omiljeno lonče u obliku bokala s uskim grlom tako se sporije hladi , užurbano se vratih u sobu, u kojoj se u jakoj svetlosti stone lampe ljuljao u škripavom kožnom sedlu blagorodni senjor koji mi se još uvek nije predstavio, i dostojanstveno čekao dok ja završim sa poslovima i ponovo sednem do njega, kako bih saslušao njegovu priču do kraja. I dok bodasmo dalje na jugozapad, naš se odred susretao sa sve većim teškoćama; i mada zasad beše dovoljno namirnica za sve, vojnici počeše da gunñaju. I da, saslušavši jednog od njih, saznadoh da su mnogi već čuli za svrhu našeg puta i behu nezadovoljni time. Da i ja, zatim senjor Vasko de Agilar, i senjor Džeronimo Nunjes de Balboa bejasmo iznenañeni time, pošto svi vojnici koji poñoše s nama u pohod, ranije izvršavahu i ozbiljnije zadatke; meñu njima beše i takvih s kojima lično zapalih nekoliko pobunjeničkih sela. I da vojnik koga saslušavasmo ništa ne sakri i priznade da uzrok takvog nezadovoljstva leži u glasinama koje neko odasla, prema kojima će svakog od nas prokleti indijanski bogovi ukoliko dotaknemo njihove svete knjige. I mada sam nagañao ko je širio ove glasine, odlučih da zasad ne kaznim te ljude, niti vojnike koji gunñahu. I kako brat Hoakin reče ovome da se ne plaši drvenih i kamenih idola već da se seti gneva Gospodnjeg, strašnog za sve koji zaboravljaju na onog koji ostaje u svakom trenutku istinski Bog; i reče da će nas Presveta deva zaštititi od ñavoljih spletki ako Satana pokuša da napadne hrišćane preko indi- janskih božanstava. I kada ovaj vojnik postiñen otide od nas, brat Hoakin naspe da ga išibaju, a da se oni koji osmisliše te bogohulne spletke pronañu i obese. Ali da se ja, kao i senjor Agilar i Nunjes de Balboa ne složismo s njim, plašeći se bunta i ne želeći da gubimo vodiče, zašavši u šumu već tako duboko. I da umesto toga predveče pozvah kod sebe mestika Er- nana Gonzalesa i naredih mu da on i drugi vodiči moraju prestati da pričaju o navodnim spletkama indijanskih bogova koje behu pred nama, i da njemu i Gasparu Cuu, i Huanu Nači Kokomu, kao krštenim hrišćanima, ne pristaje da sami veruju u nešto takvo i pripretih mu lomačom. I da me on sam uveravaše kako navodno nikad ne beše ve- rovao u majanske bogove, niti ih se plašio, već da je uvek ostao veran Gospodu našem Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici; ali, odlazeći od mene, okrete se i šapatom reče da ja ne znam šta činim. I da su narednog dana spletke prestale, ali umesto njih stiže nova napast. Da široki drum kojim se kretao naš odred poče da se sužava, dok ne postade obična staza, po kojoj je mogao proći samo jedan konj s konjanikom, ali ne i zaprega. I da nakon većanja odlučismo da prvo sečemo žbunje i drveće na krajevima staze da bi zaprege ipak mogle ići napred, ali to oduzimaše previše vremena, čak i kada su šumu sekli vojnici zajedno s Indijancima, nismo uspevali da se probijemo više od pola lige do zalaska sunca. I da zato narednog dana odlučismo da ostavimo zaprege s jednim vodičem, raščistivši oko njih potreban prostor za odbranu u slučaju iznenadnog napada, i uzevši dvadeset pet ljudi i dvojicu Indijanaca, krenusmo dalje u izviñanje okolice da izvršimo proveru da li se u blizini završava šipražje. I da za odmorište odabrasmo proplanak na ko- jem beše nekoliko kamenih idola, zato što na njemu drveče beše retko zasañeno i na njemu beše potrebno manje seče. I da na ovoj poljani pod komandom senjora Džeronima Nunjesa de Balboe sa zapregom ostade deset strelaca sa samostrelom, trojica vojnika sa kremenjačama, dvojica konjanika i Indijanac Gaspar Cu, dok ostali poñoše sa mnom i senjorom Vaskom de Agilarom. I da utanačismo povratak nakon tri dana ili ranije, a oni svejedno moraju čekati na nas najmanje sedam dana, nakon čega se treba vratiti nazad u Mani. Da brat Hoakin, blagoslovivši one koji ostadoše, odluči da krene zajedno s nama. I da nakon postavljanja logora i opraštanja s našim drugovima, izañosmo na put sutradan izjutra. I da od tog trena više nikada ne sretoh plemenitog i odvaznog senjora Dzeronima Nunjesa de Balbou i nijednog od vojnika koji ostadoše s njim, ni živog ni mrtvog. Ponovo pogledah na sat: već je prošlo četiri. Mada obično negde u to vreme ustajem i odlazim u kuhinju da sebi napravim večeru, ovog puta nisam osećao glad; jedino što sam hteo bilo je da saznam šta se dogodilo dalje. Tek mnogo kasnije sam shvatio osnovnu zamisao čoveka koji je pisao ove stranice: priča koju je ispričao ličila je na živo blato. Bio je dovoljan samo korak - pri tom nije bilo potrebe da se njegova knjiga čita iz početka, i izgledalo je nemoguće prestati dokle god je bilo ne- pročitanih stranica. Autor je s predumišljajem postavljao fusnote izmeñu redova, mameći neopreznog čitaoca obećanjima predstojećih tajni, aludirajući na izuzetnost onoga što mu se dogodilo i istovremeno ne dozvolivši ni tračak sumnje u istinitost opisanih dogañaja. Sve više me je kopkalo da prekinem da prevodim ovu priču po pasusima i da je odmah pročitam do kraja. Obično tako i činim, kako bih prvo uhvatio glavni smisao teksta. Ali jezik beše pretežak, i plašio sam se, ako počnem da preskačem nepoznate reči, kojih je bilo više od polovine, da ću ispustiti neki dragoceni detalj, ključan u shvatanju zagonetki koje dolaze. I što sam dublje čitao, sve više mi se činilo da je preda mnom krajnje neobičan dokument. Iz nekog razloga sam bio sasvim siguran da ne prevodim, recimo, poznati avanturistički roman iz osamnaestog ili čak devetnaestog veka, koji mi je podmet- nuo poznanik šaljivdžija. Sve je bilo originalno na ovim stranicama, u ovim slovima i rečenicama: i na krajevima nejednako izrezan papir, i pod lupom vidne razlike izmeñu štampanih slova, i odmeren, jasan, oficirski pripovedački jezik. Dok sam razmišljao da li da odem do kuhinje kako bih pristavio vodu za špagete, pogled mi se kao privučen magnetom sam od sebe vratio na ono mesto gde sam stao s prevodom. Problem je bio rešen. Da doñosmo do mesta gde se džungla završavala još pre mraka. I čim izañosmo iz šume, odmah uvidesmo da smo na visokoj obali nepoznate reke, ne odveć široke, ali brze, tamne vode zelene boje; i na kosoj obali beše otvoren teren i zemlja obrasla samo u nisku travu, a u daljini planine strmih stenovitih ivica. Da na savet senjora Vaska de Agilara, htedosmo da se vratimo nazad istog tog dana naveče, no zastadosmo na kratak odmor, kad nas zateče noć. Da se u vreme našeg razgovora s njim, sa severoistoka, odakle smo došli, začu daleki grohot; i uzevši ga za pucanj iz kremenjače, mi mišljasmo da je to znak za uzbunu koji su dali naši drugo- vi koji ostadoše uz zaprege. Meñutim, kada se jedan od vodiča uspenja na drvo kako bi pogledao vidi li se što, on reče da iz pravca oklen se začu zvuk prema nama ide oluja. Da obojica Indijanaca i oni vojnici koji su služili na Jukatanu više od godinu dana, behu veoma začuñeni, pošto do kišne sezone ostade još nekoliko sedmica i nepogode bejahu retka pojava. Da se nakon nekog vremena sa severoistoka ponovo začu prasak, ali ovog puta više zaliči na grom, pošto mu izvor beše bliži. I da za manje od pola časa crni oblaci prekriše nebo i nad mestom na kom smo stajali poče pljusak, a za njim i nepogoda. I da zbog oluje tog dana nismo mogli nazad, već odlučismo da prenoćimo tu gde smo se zatekli. I da smo formirali tamo logor, izašavši ispod drveća. I da je oluja besnela čitave noći i munje sevale tik iznad naših glava; i da jednog od vojnika, koji se sakri ispod drveta uprkos nareñenju, udari grom i ubi ga. I da to silno zaplaši Indijance i ostale vojnike. Da narednog dana vreme ponovo beše vedro, a sunce jarko i da poginulog vojnika sahranismo prema hrišćanskim običajima, a brat Hoakin mu otpeva opelo i pomoli se za oprost njegovih grehova. I dok smo se vraćali ka mestu gde su ostavili zapregu sa čuvarima, vojnici ponovo razgovarali o indijanskim božanstvima i munji koja udari njihovog dru- ga; i kako bih ih sprečio da podržavaju ove spletke, ja sam sve vreme držao oba vodiča uza sebe, iako vojnici i dalje tvrdiše svoje. Da put do logora pronañosmo bez muke, mada zemlja nabreknu zbog kiše; ali kad izañosmo na onu poljanu gde ostavismo zaprege i čuvare, tamo ne beše ni žive duše; i da, naredivši svim vojnicima da nas čekaju na tom mestu, ja sa senjorom Vaskom de Agilarom i dvojicom Indijanaca pretražih i poljanu, i put koji je odatle išao u suprotnom pravcu. I da nisam otkrio ni tragove borbe, ni bačene stvari, niti neke ostavljene znake, ni tragove zaprežnih točkova i konjskih kopita; i da sam pojurio dalje po putu, u nadi da ću pronaći makar nekog iz odreda ili nekakve tragove, ali jurivši tako pola sata, nikog nisam susreo, te se vratih. Da za vreme mog puta vodiči otkriše ono što mi nismo videli od početka: da jedna od kamenih statua božanstva, koja se nalazi izmeñu drveća i koja je sakrivena gustim lišćem, beše izmazana sasušenom krvlju. I da pomislih na Indijanca Gaspara Cua, posumnjavši u izdaju, i htedoh da naredim da uhvate dvojicu ostalih, ali pre nego što uspeh da sve uradim, pozva me senjor Vasko de Agilar, dok je promatrao omanju poljanu nešto dalje od glavnog puta. I da na toj poljani beše veliki kvadratni kamen sa udubljenjem po sredini i žlebovima koji su se širili od njega prema krajevima; i na tom je kamenu ležao naš vodič Gaspar Cu, i odeća mu beše skinuta, grudni koš rasečen i otvoren, i srce mu je bilo izvañeno i nestalo. Da smo, dogovorivši se da ništa ne govorimo vojnicima, vešalima zapretili i vodičima da čine isto, ubrzano napustili ovo mesto, i ne osvrćući se krenuli ponovo na jugozapad. Kroz prozor je šuštala kiša, ali za razliku od sušne sezone na Jukatanu, za Moskvu u oktobru to nije bilo ništa čudno. Živeći u nadi, okretoh i poslednju stranicu, tražeći početak sledećeg poglavlja. Bilo je uzaludno: tu je bilo nacrtano, čini se rukom i veoma nevešto, zaista čudno stvorenje. Beše to čovek nakaza dugog nosa, koji je sedeo ispruživši noge i oslonivši se na njih jednom rukom. Druga beše ispružena napred i okrenuta dlanom nagore; oko vrata je visila ogrlica sa obešenim talismanom. Ispod slike je stajao potpis Chac. Ovu reč nisam pronašao ni u jednom rečniku ni te noći, ni narednog dana, kad sam čistio i redigovao tekst u biblioteci, pre nego što ću ga predati prevodilačkoj agenciji. Uredno položivši listove u mapu, još jednom bacih pogled na poslednji od njih pre nego što je zatvorih. Nakaza na slici se pobedonosno smešila. Ubrzano škljocnuh mesingani katanac i počeh da se odevam. Na mom stolu su ležale dve jednake gomile papira: dva primerka preko indiga prepisanog i sakupljenog prevoda drugog poglavlja knjige, čiji naziv još uvek nisam znao, ali sam planirao da ga dešifrujem u najskorije vreme. Jedan od njih sam spustio u paket zajedno sa kožnom mapom. U mom ugovoru nigde nije bilo precizirano da nemam prava da ostavim kopiju za sebe. L A T A R E A Kiša je lupala o prozore i mlatila po mojoj kabanici tog i narednog dana dok sam se vraćao u prevodilačku agenciju, nadajući se da ću dobiti novo poglavlje knjige. Namenjeni honorar je odmah iscela isplaćen, čim sam predao mapu. Meñutim, kada upitah za sledeći deo narudžbine, službenik odmahnu glavom. Šta je bilo tamo, u mapi? Bili ste potpuno u pravu. I ne odgovara na telefon. Osećao sam da se u meni dešava otprilike isto što i kod malog deteta kojem su obećali za Novu godinu vatrogasna kola s trepćućim migavcima i sirenom, a poklonili mu neki oskudni komplet plastelina. Ali otkud mi to da nastavak knjige uopšte postoji, ili da će je vlasnik ponovo odneti u istu prevodilačku agenciju u kojoj su zbog nemara nekog prevodioca izgubili celo poglavlje njegovog bogatstva? Da sam ja na njegovom mestu, nikad više ne bih prekoračio prag ove agencije. Tako da je bilo potrebno da jednostavno ubedim sebe u to da život ide dalje i bez nje, mada je rad na knjizi bio zabavan posao. Na kraju krajeva, ako su mi svet Maja i hronike konkistadorske ekspedicije bili tako interesantna tema, zašto ne bih kupio par istorijskih knjiga o Kortesu ili hronike starosedelaca Južne Amerike? Meñutim, na moje veliko iznenañenje, zapazih da se ni u jednoj solidnoj knjižari ne može kupiti iole ozbiljna knjiga o osvajanju poluostrva Jukatan od strane konkistadora. Bilo je nekih neugiednih izdanja poput Zagonetke tajanstvene civilizacije Maja iz pera Rajnharda Kumerlinga, ali o samoj civilizaciji nije bilo ni jednog jedinog slova. Autor se snašao sa snimcima nekakvih lobanja, ruševina veličanstvenih piramida i igrališta koje je napola progutala džungla, takoñe i detaljnim spiskom u kojem od zabačenih gradova su ovi snimci načinjeni i arheološki pronalasci locirani. Ipak, tamo beše nešto što me je nateralo da kupim ovu knjigu. U uvodu se pominjao biskup franjevac Dijego de Landa, koji je bio prava istorijska ličnost i zaista je svojevremeno bio nadbiskup manastira svog reda u jukatanskom gradiću Isamalu. Takoñe, ukratko je bilo re- či o nekakvom dogañaju, auto-dafeu u Mani, zbog kojeg ovaj De Landa beše pozvan u Španiju, gde su njegov slučaj razmatrali viši duhovnici. Meñutim, presuñeno je da su njegovi postupci imali osnova i De Landa se vratio na Jukatan, koji mu posta sada već rodni kraj, kako bi u starosti po pravu zauzeo mesto biskupa. Nažalost, detalji intrige nadbiskupa franjevačkog manastira nisu navedeni, mada se ime brata Dijega de Lande pojavljivalo na još nekoliko mesta, uglavnom kada je bilo reči o dešifrovanju znakova kojim su pisale Maje. On je bio prvi Evropljanin koji je naučio da ih čita. Istina, kasnije se razjasnilo da je ta shema dešifrovanja koju je predložio De Landa bila pogrešna. Starac beše opterećen sistemom alfabeta i odlučio je da njega treba da koristi čitav svet, meñu ostalima i stanovnici Jukatana. Knjiga Tajne zagonetne civilizacije Maja kompletno ga je objavila na dve stranice - izgleda samo da bi se popunio prostor. Na narednoj stranici, sistem De Lande diskreditovali su savremeni naučnici lingvisti. Slova jukatanskog jezika ispala su hijeroglifi, i svaki od njih je imao posebno značenje, a nije prenosio zvuk. Prisetih se čudnim znakovima išaranih stela pokraj kojih je prolazio odred konkistadora u poglavlju drevne knjige koju sam pročitao. Autor izveštaja je tvrdio da je lično poznavao De Landu, i da mu je ovaj navodno govorio da ume da čita jukatanski... Čitava Kumerlingova knjižica o zagonetkama Maja bila je naravno samo puka izmi- šljotina, novi pokušaj da se lovcima na NLO-e i čudovište iz Loh Nesa prodaju dosadna arheološka istraživanja u lepom pakovanju. Ali, ispod ove ljušture pronañoh neprocenjivu suštinu, slatku srž, čijem sam se pronalasku i nadao: potvrdu da priča koju sam prevodio s takvim žarom nije izmišljena. U svakom slučaju, ako su u njoj učestvovale stvarne istorijske ličnosti, znači da su i sam autor i glavni junak priče zaista mogli da budu ljudi, a ne predmet fantazije pisca beletristike ili veštog mistifikatora. Spominjanje Dijega de Lande je davalo čak veću autentičnost i neobjašnjivom nestanku petnaest španskih vojnika pod komandom Džeronima Nunjesa de Balboe, i strašnoj smrti njihovog vodiča. Nisam žurio s pretpostavkom da se zaista radi o nekim anormalnim po- javama, već sam čekao da u narednim poglavljima izveštaja njegov sastavljač otkrije šta se zaista dogodilo. Na brzinu prelistavši do kraja kupljenu knjigu o tajnama Maja, i ne pronašavši u njoj ništa važno, stavih je na policu i sedoh da prevodim, obećavši da ću naredni slobodni dan posvetiti detaljnijem izučavanju konkiste i geografije poluostrva Jukatana. Na čokoladne bombone i cigarete otišle su tri noći. Mogao sam da se brže izborim s njima, ali sam svesno odugovlačio dan predaje, u nadi da će, kada budem doneo gotov tekst, debela kožna mapa sa zlatnim amblemom već čamiti u agenciji. Moj odraz u noćnom staklu je ponovo dobio uobičajen izgled. Izmoren opisom stavki standarda za slatkiše i napomenama o granici dozvoljenog sadržaja konzervansa, borio sam se sa snom, nalivajući sebi jak crni čaj, zakuvan duplo gušće od običnog. Umesto stranica dnevne štampe, koje su izveštavale da je broj žrtava cunamija u Aziji dostigao nekoliko stotina hiljada ljudi, ugledah kitnjasta starinska slova, a u žalosnom pisku rasušenog antikvarnog nameštaja pričinjavala mi se škripa kanapa na jarbolima španskih karavela. Moje sitno lukavstvo je uspelo: sledeći put, otišavši u agenciju s usiljenim prevodom rusko-britanskih trgovinskih ugovora s engleskog na ruski, pogled mi se susreo sa službenikovim. On nije kao obično sedeo za kompjuterom, udubljen u špil karata, već je zabrinuto šetkao po uskom oboru iza svog pulta. Španski tekst, sećate se? Veoma je nahvalio vaš prevod. Insistirao je da preostali deo damo isključivo vama. Rekao je da je veoma važno da tekst prevede pravi čovek, za to ne žali novac, nešto u tom smislu. Rekao je da nema razloga za brigu. On takoñe više ne procedi ni reč, u potpunoj tišini mi dade onu istu smeñu mapu sa gumicama i zagleda se u izveštaj. Pošto sam zaključio da je poseta završena, požurih da se povučem. Moj povratak na Jukatan beše propraćen svim mogućim počastima. Unapred pripremih čaj i keks, podesih stari radio-prijemnik na neku hispano frekvenciju, zavukoh noge u mekane filcane papuče i tek nakon toga sedoh za sto. Posle lepih reči i još lepše nagrade koju je zaslužio moj prevod, ne bih se iznenadio ako bih video u mapi voskom zapečaćen koverat sa ličnim pismom, koji mi objašnjava svrhu i značaj ovog posla. Ali unutra beše samo gomila uredno izrezanih požutelih listova iz knjige, i na svakom od njih su bila tesno zbijena poznata, pomalo zbog starosti izbledela latinska slova. Poglavlje na prvoj strani beše napisano gotskim pismom: Capitulo III. Da nakon opisanih u prethodnoj glavi začuñujućih i strasnih dogañaja, naš odred nastavi svoj pohod u jugozapadne krajeve zemlje Maja i uspe da brzo stigne do te reke pokraj koje se predvodnica pod mojom i komandom senjora Vaska de Agilara zaustavila prethodnog dana; i da su nam vremenske prilike pomagale u svemu tome, i da se pljuskovi poput onog što se dogodio istog dana više nisu ponavljali do njihovog prirodnog doba. Da sumnja i nezadovoljstvo u odredu narastahu, i vojnici se pitaše kuda su nestale zaprege i njihovi drugovi koji ostadoše uz te zaprege. Da se sa senjorom Vaskom de Agilarom dogovorismo da im odgovaramo kako oni koji ostadoše s Džeronimom Nunjesom de Balboom odlučiše da se vrate natrag u Mani i kako ja navodno videh tragove zaprega i kopita na mestu gde ih krune drveća sačuvahu od kiše. I takoñe rekoh, da ja i Vasko de Agilar pronañosmo pismo od senjora Nunjesa de Balboe u kojem je objasnio da je odlučio se povuče i vrati u Mani zbog groznice koja se pojavila meñu njegovim ljudima. I da se izvor ove bolesti sigurno nalazi blizu od njihovog odmorišta, zbog čega velikom brzinom naš odred napusti ovo mesto. Da mnogi poverovaše u takvu priču, pošto je ona zvučala istinitije od onog što smo zaista otkrili. I da istinu mi prenesmo samo bratu Hoakinu, pošto je on bio osoba od poverenja brata Dijega de Lande, a svim ostalima rekosmo za groznicu. I da u ovu priču sumnjahu samo naši vodiči, ali bojavši se kazne, nisu počeli da šire ono što su znali. Da izašavši ponovo na reku, čijeg se imena ne sećam mada su mi ga vodiči rekli, bez poteškoća je savladasmo, prešavši na plitkom mestu, i da nas Indijanac Huan Nači Kokom upozori da se u jeku kišne sezone ova reka ispuni vodom i prelazak postaje daleko teži; takoñe će biti teže proći i kroz močvaru koja počinje odmah iza nje, zato ne treba zalud gubiti vreme, i sada kada zaprega više ne beše s nama, valja iskoristiti to i kretati se brže. Da je nakon gubitka zaprega, na kojima beše i naš provijant, trebalo ići u lov kako bi se nabavila hrana za vojnike, čime su se bavili vodiči. Da smo nakon dva-tri dana, tokom kojih smo išli na otvorenom, prvi put u nešto više od sedmice sreli ljude na svom putu. I da nas ovi uzeše sa oprezom, iako su govorili istim narečjem kao naši vodiči, i mi smo mogli da se objasnimo s njima. I mada naredih svojim ljudima da budu suzdržani, i zabranih im da dodiruju žene ovih Indijanaca, kao i njihova imanja, ipak nam ne dozvoliše da uñemo u njihovo selo. I da smo preko tumača uspeli da se dogovorimo da trampimo pojedine predmete koje smo imali u posedu za kukuruzno brašno, lepinje i plodove; a zatim Indijanci zahtevaše da odemo iz njihova sela. Da te večeri na odmorištu upitah jednog od vodiča, mestika Ernana Gonzalesa, zašto nam se ti Indijanci tako obraćahu, iako usput nismo napali nijedno od njihovih sela i uopšte se nismo borili. I da pretpostavih da je malo pre nas u ovim krajevima boravio neki drugi odred, koji je svo- jom neopravdanom okrutnošću mogao ponovo da okrene Indijance protiv Španaca, koje primiri još pre trideset godina Pedro de Alvaro. Da mi Ernan Gonzales odgovori da u ovim krajevima već duže vreme ne bejaše nijednog drugog španskog odreda i zato se Indijanci tako poneše prema nama, da im njihovi sveštenici otkriše zašto i kuda idemo. I da se uplašiše prokletstva od strane svojih bogova ako nam budu us- pomogli, te da će biti proklet i naš odred ako ispuni svoje namere. Da htedoh da naredim da išibaju Ernana Gonzalesa zbog toga što nastavlja sa svojim bogohulnim spletkama, ali poništih odluku i otpustih ga, naredivši samo da nikom više ne govori o tome što je čuo. Ovog puta sam bio čvrsto rešen da odužim zadovoljstvo. Zašto da u cugu progutam čitavu porciju svojih srednjovekovnih pustolovina? Sada, kad sam dočekao novo poglavlje, mogao sam sebi da dozvolim da sa uživanjem razmislim o onome što sam pročitao, da zamislim dalji tok dogañaja. Uredno odloživši listove, podigoh se i otcunjah u kuhinju. Dok su moji konkistadori pravili predah, i ja sam mogao da dozvolim sebi neki zalogaj. Srnetine i mesa od majmuna, kao u inat, nije bilo u frižideru; morao sam da se zadovoljim krompirom. Spremao sam ga po francuskom receptu grattin dauphinois: prvo sam ga obario, zatim ohladio, narezao, prelio pavlakom, posuo narendanim sirom i tako pekao. Čitava ova procedura ostavljala mi je dovoljno slobodnog vremena, koje sam mogao da ispunim po želji. Najinteresantnije mi je bilo da zamišljam i nagañam sve ono što je autor smatrao suvišnim po izveštaj. Modrikasto crno tuñe nebo, na kom zvezde i Mesec nisu isti kao u rodnoj Španiji... Neko mi je pričao ne znam tačno da li je to zato što oni žive na južnoj hemisferi, ili na zapadnoj , čak i Mesec izgleda drugačije. Tamo nisu nikad čuli za to da se na njemu može videti nekakav ljudski lik; zato na čitavom kontinentu veruju da mesečevi krateri i mora formiraju oblik zeca. I da su zvezde odavde bliže. Uska je staza, za koju niko ne zna ko ju je i kada utabao, kojom su oni išli odlazeći iz ovog negostoljubivog sela. Nepouzdana, varljiva staza ponegde je iznenada skretala u žbunje: njega moramo da raskrčimo, sekući mačetama debele lijane, koje puštaju lepljivi aromatični sok. A staza mileći odlazi sve dublje i dublje u prašumu, razdvaja se, širi u tri kraka, u močvare, u slepe krajeve, mameći na čudna ritualna mesta, poljane na kojima neoprezne putnike dočekuju gladni kameni idoli i zli duhovi. Ona se klati, kruži, vraća putnike na upravo preñeni deo puta - ili je to samo privid? Postaje potpuno neprimetna - da li je to staza, ili možda samo šumski proplanak? Prašuma je misteriozna, neprohodna šuma, u kojoj nepoznato, čudnovato drveće raste jedno uz drugo, a ceo mali prostor izmeñu njihovog korenja ispunjen je nekakvim žbunjem, puzavicama, gusto isprepletan li- janama. Kvrgave grane drveća prekrivene su neobičnim teškim plodovima, zagrizeš li samo jedan, i tvoja će muškost biti vitalna do duboke starosti, zagrizeš li drugi - umrećeš na mestu u strašnim grčevima. Jedva se naziru kroz žbunje, ali se zato desetinama metara unaokolo oseća miris ogromnih jarkih cvetova, koji stvara vrtoglavicu. Ovu šumu nikako ne treba posmatrati kao neživo biće - za razliku od četaka nakrivljenih borova kojima su obrasla brda daleke Španije, od iberijskih suncem izmučenih maslinjaka; pa, uostalom, i od slabašnih šumaraka našeg flegmatičnog srednjeg pojasa. Prašuma diše, kreće se, kipi od života danju i noću, neprekidno prati putnika hi- ljadama očiju, paukovih, mačjih, ptičjih... Prašuma i jeste suština života: u njenom čestaru stalno se raña milijardu novih stvorenja i milijarde umiru, proždirući i isisavajući sokove jedni drugima, venući i cvetajući, žrtvujući se, odgajajući svoje mlade, olakšavajući se, crpeći svoju vitalnost iz sunca, vazduha, krvi i mesa, vode, ñubriva, da bi, proživevši svoj vek, sobom nañubrili zemljište masno, prepuno crva, i ponovo se rodili - u drugima. Dok sam pekao na plavičastom plinskom plamenu kockice krompira u pavlaci, razmišljao sam o crvenom plamenu kojim su gorele lomače Španaca u prašumi na poljanama koje behu raskrčene za logor. Zamišljao sam konkistadore, koji sedoše oko vatre, crvenkasti odsjaj na njihovim preplanulim, ogrubelim licima, zaraslim u guste crne brkove, videh odsjaj koji je treperio na iskrivljenim čeličnim šlemovima. Eto senjor Vasko de Agilar: ja sam ga iz nepoznatih razloga zamišljao kao riñeg, kosmatog, zdepastog, energičnog i sposobnog da zgrabi balčak bez imalo oklevanja. Ne znam zašto mi se u mislima urezala ta slika: dosad se Vasko de Agilar nije eksponirao, nastupajući samo u ulozi gotovo nečujnog saputnika autora ovih zapisa. Brata Hoakina sam video kao visokog, pogrbljenog, bledog, poput grabljivice povijenog orlovskog nosa, bolesnih, zbog dugih noći presedenih u manastirskoj biblioteci krugova ispod crnih očiju, gotovo uvek ispunjenih čežnjom, ali koje ponekad zaplamte besom pravednika. Siva monaška riza koju su askete franjevci sašili od grube sargije, konopac umesto pojasa. Indijanske vodiče uopšte nisam mogao da zamislim. Da li su se odevali kao Španci ili kao Maje? I kako su se uopšte odevale Maje? Najčudnija stvar je bila sa samim autorom zabeleški. Razmišljajući o njemu, svaki put sam nehotice zamišljao sebe na njegovom mestu, samo preplanulog i disciplinovanog - baš kao dete koje čita knjigu o nekakvom Čingačguku ili Poslednjem Mohikancu. Uhvativši sebe jednom prilikom kako razmišljam o ovoj temi, doživeh pomešana osećanja - nešto izmeñu blagog stida i sramote, kao da sam se krišom igrao igračkama koje sam prerastao po uzrastu, ali koje mi i dalje donose pravu dečju radost. Komadićem hleba sakupih s tiganja preostali sos od sira i pavlake i stavih ga u usta. Sada bi bilo dobro oprati sudove za sobom, ali nemam sreće - rog je već svirao zbor, nikako nisam mogao da se zadržavam i zaostajem za odredom. Da nakon tri sedmice, koliko bejasmo na putu, naš odred savlada najmanje trideset liga. I da poslednja naseobina Indijanaca koju videsmo beše baš ta u kojoj nam poñe za rukom da trampimo lepinje i brašno, zvala se Hočob, a nakon nje ponovo zakoračismo u prašumu, i put postade veoma loš. Da i s namirnicama bejasmo u sve goroj situaciji, i vojnici ponovo počeše da gunñaju. I da pojedini govorahu kako je vodičima namera da nas namame duboko u šumu, gde nas čeka zaseda i gde nam konji ne mogu pomoći da dobijemo bitku protiv Indijanaca. I da se setismo nestalih drugova, i neki iznesoše tvrdnje da su ovi istrebljeni u takvoj zasedi, a da nisu otišli nazad u Mani; i da smo od svih Španaca samo ja, senjor Vasko de Agilar i brat Hoakin Herero znali da vodiči nisu hteli da nas izdaju, već da se desilo nešto drugo, što nam nije dato da razumemo i u šta je Satana umešao prste. Da mnogo razmišljah o minulim dogañajima i tražih o njima objašnjenja, i isto tako upitah druga mog Vaska de Agilara i brata Hoakina, kako oni mogu ovo da objasne. O tome da Indijanci na Jukatanu i u drugim krajevima zemlje žrtvuju ljude, rasporivši im grudi i vadeći srce, za to sam ćuo i pre, i sam bejah očevidac toga u jednom od sela; videh i žrtveno kamenje na vrhu pojedinih hramova u gradu Čićen-Ici, u koji sam išao po zadatku. Ipak, ako ljudi koji ostadoše sa Džeronimom Nunjesom de Balboom upadoše u zasedu koju su napravili Indijanci, gde su onda sami išćezli, i zašto pronañosmo samo telo vodiča Gaspara Cua, ali ne tela vojnika, niti leševe konja i ostavljena zaprežna kola? Ili možda vojnike obuze ludilo, i oni nalik Indijancima prinesoše Gaspara Cua na žrtvu svojim idolima, nakon čega se sakriše i pljusak ispra njihove tragove? Da se tog i narednog dana i još nekoliko dana zatim, molih zajedno sa bratom Hoakinom za spas duša postradalih? Da uskoro i ja, i senjor Vasko de Agilar poćesmo da gubimo strpljenje i upitasmo Huana Naći Kokoma i Ernana Gonzalesa da li treba još dugo da idemo, i zašto moramo ići kroz prašumu; i zašto se taj grad sa hramovima, o kojem mi pripovedaše brat Dijego de Landa, nalazi u takvoj zabiti, daleko od svih glavnih drevnih gradova, koji behu, kao što se zna, na severoistoku ili severozapadu od Manija. Da Huan Naći Kokom u poćetku ne htede da govori, ali zatim ipak sve izreče, da na jugu, nekoliko liga dalje od tog mesta gde stadosmo da se odmorimo, počinju zabranjene zemlje Maja, gde navodno i behu zapušteni gradovi sa hramovima, koje treba da pronañemo. I da za Indijanca već to beše svetogrñe što on stupa na ovu zemlju sa nečasnim pobudama, i da već podvig duha beše to što se ne boji od- mazde indijanskih idola. Ali da on, Huan Naći Kokom, kršten i verujući u Isusa Hrista i Presvetu Devu za ovu delatnost dobi blagoslov svog duhovnog oca, opata Dijega de Lande; i da će on zato poći s nama do kraja, ma šta da se dogodi. I da on, izgovarajući ovo, drhtaše, kao da ga je tresla groznica i plakaše kao dete... Iako možda dosad nisam imao pristojno izdanje majanske istorije, zato je na podu u hodniku bio izvanredni geografski atlas, koji je izdala Akademija nauka SSSR-a sredinom šezdesetih godina. Ogroman, unapred osuñen od strane svojih tvoraca na za knjigu ponižavajuće mesto za čuvanje, on se nikada ne bi popeo ni na jednu moju vidnu policu za knjige, i zato je smireno skupljao prašinu na parketu pored stalaže. Njegove su stranice prelazile metar u visinu, i da bi ih čovek prevrnuo, bilo je potrebno uložiti snage. Svaka od njih je sadržala detaljnu reljefnu kartu odreñenog regiona; bio je tu i Jukatan. Zašto mi ova misao nije pala na pamet ranije? Sada sam mogao da propratim put kojim se kretao španski odred. Iako je ove karte koje mi sad behu dostupne napravio pre jednog veka nepoznati autor ekspedicije, ne verujem da se reljef mnogo izmenio. Naravno, posečeno je rastinje i zasañen kukuruz na rančevima na hiljadama hektara prašume, ali reke i planine su sigurno ostale na svojim mestima. Smestivši se sa šoljom čaja na podu kraj otvorenog atlasa, za svaki slučaj dohvativši i Kumerlingove Tajne, u kojima beše nekoliko planova lokacija s obeleženim drevnim gradovima i arheološkim nalazištima, zajedno s odredom od pedeset španskih vojnika krenuh na put u Mani, u neistražene krajeve na jugozapadu zemlje. U trenutku kada smo napustili drevnu majansku prestonicu, karte Jukatana su naravno već postojale. Ernan Kortes je deceniju pre toga pokorio Asteke koji su živeli u Meksičkoj dolini, suprotstavivši njihovoj životinjskoj surovosti i lukavstvu još veću okrutnost, lukavstvo i izdaju, a zatim je još mnogo godina putovao po Centralnoj Americi, gušeći nemire, pljačkajući i silujući i proklamujući neznabošcima vlast Španske krune i Katoličke crkve. Kumerling je uz to pisao o nekom Pedru de Alvaru, kojeg je inače pominjao i autor izveštaja koji sam ja prevodio. Ovaj se konkistador proslavio svojim osvajanjima indijanskih plemena u Gvatemali i, izgleda, Hondurasu, odakle je, prešavši Ande, stigao i do Jukatana. S obojicom su putovali kartografi, tako da su za četrdeset godina neke od tih zemalja bile veoma dobro proučene. Ali, južno od Manija čini se da je počinjala takva pustoš da su se čak i domoroci sa poluostrva tuda nevoljno kretali. Kada još jednom pročitah drugo poglavlje izveštaja, koje je ležalo na mom stolu, a zatim uporedih s mapama u Tajnama, poče da me obuzima nejasan nemir. Pokušavajući da se saberem, ponovo prelistah Kumerlinga, pažljivo uporeñujući sve njegove planove sa površinom Jukatana, koji se rasprostro na ogromnim žućkastosmeñim stranicama atlasa, sa blago zatalasanim planinskim grebenom na jugu. Na onim mestima kuda su Huan Nači Kokom i Ernan Gonzales vodili trideset preživelih Spanaca, nije bilo nikakvog drevnog grada, pa čak ni indijanske naseobine iole vredne pominjanja. Iza naseobine Hočob, koju sam bez problema uspeo da pronañem na karti, čini se da civilizacija uopšte nije zakoračila. Čak su i u dvadesetom veku ove teritorije veoma malo osvajane; u šesnaestom je tamo, dokle pogled seže, sigurno bila samo prvobitna divlja prašuma, koja se prostirala na hiljadama kvadratnih kilometara, izlivajući se u stotinama mutnih rečica i muljevitih močvara koje skrivaju neviñene opasnosti, i spremna da proguta svakoga ko se usudi da zakorači na njenu teritoriju. Indijanski vodiči su morali znati za to; predosećajući izdaju Ivana Susanjina, oni su vodili strance koji su im povereni na neistraženo i smrtonosno tle, pripremajući se da tamo nestanu zajedno s njima. Huan Nači Kokom je lagao, i njegove suze behu lažne. Ali šta je moglo da spreči Indijance preobraćene u hrišćanstvo, kojima je nadstojnik Isamalskog manastira verovao kao svojoj roñenoj deci, da se slože da ispune njegov zadatak, kako bi zatim izdali i njega i ljude koje je on poslao? Susanjin je žrtvovao svoj život spasavajući carsku porodicu od osvajača i neznabožaca; iza samoubilačke izdaje mestika Ernana Gonzalesa mora biti da se krila daleko mračnija i opasnija tajna. Skupo bih platio kada bih sprečio u tome dvojicu konkistadora koji su komandovali čitavim odredom. Uostalom, da sam bio član njihove male vojske, oni bi me optužili isto kao i druga sumnjiva lica za širenje opasnih glasina i išibali drugima za nauk, a ako bih se zainatio, možda bi me i obesili. Ipak, nad glavama Španaca koji su očajnički prokrčili svoj put kroz džunglu, sve jasnije se ocrtavalo nešto loše. Mučni predosećaj koji me obuze, postepeno se širio na komandire odreda, ali oni nisu imali mape Kumerlinga i Svetskog atlasa Akademije nauka da bi razotkrili izdajnike. Oni počeše da se dvoume kad već zañoše predaleko, kada je, naravno, bio nemoguć povratak nazad, i preostade im samo da se, krčeći put mačetom, probiju kroz čestar u susret svojoj sudbini. Da sutradan u gluvo doba noći naš logor u mraku napadoše Indijanci i boriše se razjareno, ne plašeći se ni plotuna iz arkebuze; i kako trojicu vojnika - Luisa Karbalja, Franciska Samarana i Franciska Kura uspeše da na smrt poraze, a rane još četvoricu; i da osim njih, nedostajahu još dvojica, Huan Garsija i Pedro Veles, koji nestadoše, verovatno ih uzeše kao taoce za prinošenje zrtve. Da se Španci takoñe boriše junački, i ubiše najmanje dvadesetak Indijanaca, i nekolicinu uzeše u ropstvo kako bi ih saslušali. I da zarobljenici ne htedoše da govore i ne razumedoše pitanja koja im postavljahu naši vodiči, a meñu sobom se došaptavahu na narečju koje naši vodiči nisu poznavali. I da ne progovoriše ni pod torturom koju im priredismo, nakon koje sam jednog zaklah, a vojnici iskasapiše još dvojicu. Da smo Luisa Karbalja, Franciska Samarana i Franciska Kura sahranili prema hrišćanskim običajima, za šta smo iskopali grobnicu i iznad svake od njih postavili krst izdeljan iz drveća koje je unaokolo raslo. Da ranjenici iz našeg odreda u narednim danima ne ozdravljahu, i teško podnosiše put i bejahu u bunilu. Da je brat Hoakin, pogledavši im rane, rekao da su one zaražene otrovom kojim Indijanci ponekad premazuju vrhove svojih strela i kopalja; i reče da se molimo za njihovo spasenje, pošto će bez čudesnog vmešateljstva svi umreti. I da se svi tog dana moliše za njihovo ozdravljenje, kad se zaustavismo da predahnemo. Ali da naše molitve ne behu uslišene i sva četvorica ranjenika skončaše te iste noći, ili naredne, i pre smrti vikahu tako kao da je sam ñavo došao po njihove duše. Da zbog ovog gubitka klonuše duhom pojedini iz našeg odreda i ponovo progovoriše o tome da će nas nareñenje koje treba da izvršimo, ubiti. Ali da smo i ja, i Vasko de Agilar, i brat Hoakin pamtili da beše važno izvršiti ga zarad jačanja Svete crkve i položaja Španaca na Jukatanu, i bejasmo sigurni da moramo ići dalje. Da mi, dok sam sedeo kraj vatre jednog dana, priñe naš vodič Huan Nači Kokom i reče da već uñosmo u te krajeve o kojima mi ranije pričaše, i da Indijanci koji nas napadoše čuvaju ulaz u njih. Da oni ne razumeju jukatanski jezik, pošto su došli stotinama godina unazad iz drugih zemalja daleko na severu; i da za njih govore da oni tobože behu straža na dvorcima moćnih careva grada Majapana pre trista godina, a nakon što carevi behu svrgnuti i pogubljeni, grad pade i žitelji ga napustiše, vojnici sa severa pronañoše nove gospodare, kojima otad ostaju odani. Kumerling naravno nije naslućivao da postoje zabranjene zemlje i tajne drevnih vojnika koji su ih čuvali. Ali baš to sam pre verovao njemu nego Huanu Nači Kokomu. Bilo mi je potpuno jasno da su se obojica vodiča dogovorili da unište Špance. Samo su u noćnom okršaju izgubili devetoricu ljudi; odred je nestajao pred našim očima, sada mora da je brojao nešto više od dvadeset članova, a svrha putovanja je, činilo se, i dalje bila daleko. Najviše me je čudilo to da, bez obzira na teške gubitke, ni komandiru, ni Vasku de Agilaru, ni dodeljenom im franjevačkom monahu nije padalo na pamet da prekinu pohod i vrate se u Mani - makar i praznih ruku, ali sačuvavši preživele ljude. Makar da bi, povevši sa sobom pojačanje, ponovo oformili desetkovani odred. Zbog čega bi prekaljeni iskusni komandir slepo rizikovao život svojih vojnika da bi izvršio nareñenje čiji smisao i način ni sam ne razume u potpunosti? Čime se može objasniti takva neuništiva odlučnost? Recimo da su sva trojica mogla biti fanatično predana Crkvi i bratu De Landi lično, koji je za njih predstavljao opštepriznati autoritet. Možda su mu konkistadori bili lično dužni, ili su jednostavno toliko verovali budućem biskupu, da nisu ni pokušavali da sumnjaju u njegovu ispravnost. Šta je on to mogao za njih ili s njima? Da im spase život? Da bude kršteni kum njihove dece? Možda je prosto posedovao nadljudski dar ubeñivanja? A možda je dovitljivi biskup nabacio na odvažne avanturiste tanane ali čvrste uzde ucene? Meñutim, što sam dalje čitao beleške, sve više mi se činilo da svi junaci ove čudne priče ne govore nešto važno, nešto što bi sve postavilo na svoje mesto. Možda je brat Dijego de Landa od svojih ljudi saznao za nekakvo blago? Recimo, hram optočen zlatnim listićima, skriven pod lišćem sandalovine ili mahagonija u dubodolini izgublje- noj nasred beskrajne prašume? Tada čitava ekspedicija dobija sasvim drugi smisao - rukopisi koje je trebalo dostaviti u Mani bili su samo paravan za odvažnu avanturu koju je osmislio biskup franjevačkog manastira, kojeg su vernici izvestili o neizmernom blagu sakrivenom u gustim i neprohodnim šumama na jugu poluostrva. Odabravši nekoliko pouzdanih bandita alavih na zlato, on ugovori za njih pola stotine vojnika i posla ih po blago. Ako bi uzeo s krova piramide od belog kamena samo nekoliko takvih dragocenih listova, u rodnoj Španiji bi mogao da kupiš veliki posed i da se obezbediš do kraja života. I lutanje u znoju lica svog po prokletim čestarima od sada će biti samo u snu: možeš se vratiti kući da konačno živiš kako i dolikuje plemiću, da se oženiš melanholičnom beloputom grofovom kćeri i samo u vulgarnim razgovorima s prijateljima pomeneš oniske Indijanke prodornih mirisa... U svom izveštaju, nepoznati konkistador ovo nije pominjao - barem ne još uvek - kako bi prikrio ta blaga čija je cena plaćena desetinama ljudskih života, odlučivši da mu nisu potrebni dodatni zavidnici. A šta je s bratom De Landom? Zar mu nije takoñe pripadao deo opljačkanih bogatstava? Njemu ili franjevačkom ordenu, zašto da ne. Sredstva za proširenje manastira ili izgradnju novog. Brat Hoakin je krenuo s bandom krvnika, kako bi štitio interese reda: ne treba im verovati, čim im okreneš leña - odmah zabiju nož do balčaka. Ne vrede ovde ni čast ni plemenitost, čim ugledaju krov tajnog hrama koji blista u zracima zalazećeg sunca, odmah će zaboraviti na svoj mali dug bratu De Landi i na ljubav prema Presvetoj Devici. Znamo mi te probisvete. Ili možda nije tako? Možda su za samog Dijega de Landu rukopisi za kojima je tragao bili zaista dragoceni, a konkistadore je namamio obećavši im neverovatne riznice blaga, sigurno zazidane u tajnoj komori jednog od polurazrušenih hramova zajedno s nedoličnim in- dijanskim knjigama, napravljenim od jelenske kože i presavijenim kao harmonika. Donesite mi samo rukopise, sve ostalo je - vaše! Da li su pokušavali da sačuvaju od pljačke i uništavanja drevne svetinje svog naroda? Imao sam osećaj kakav sigurno ima arheolog kada gomila raznobojnih keramičkih krhotina koje je iskopao pored ruševina neke majanske piramide, nakon dugih časova napornog i pipavog rada počne da se slaže u logičnu i zanimljivu sliku drevnog mozaika. Pre nego što sam ugasio svetlo i legao da spavam, za svaki slučaj sam okrenuo poslednju stranicu, proveravajući da tamo nije slučajno ostalo još nešto što nisam uspeo da pročitam. Da narednog dana nakon toga doñe kod mene Ernan Gonzales, i besedova sa mnom; i da nakon te besede pojmih: brat Dijego de Landa mi ne reče sve o nasem pohodu. I da me veoma zabrinu ono što čuh; i o tome će biti reči u Četvrtom poglavlju ovog saopštenja... E L C E N A G A L Moj uginuli pas ipak nije dočekao planiranu šetnju te noći - bio sam previše obuzet mislima o tajnama koje je skrivala prašuma i onima koje je brat Dijego de Landa čuvao od naivnih konkistadora. Sanjao sam nešto sasvim drugo. Gomila visokih piramida, čija je svaka ivica rasečena napola stepenicama koje strmo vode uvis ka ravnom vrhu, gde se nalazi oltar - to su stepenice za nebo, ka bogovima. Slepi miševi, koji na gomili vise s tavanice džinovskih dvoraca od belog kamena koje su izgradile hiljade osuñenih robova bez pomoći točkova i čekrka, i koje su njihovi žitelji bez očiglednih razloga napustili u jednom danu. Zidovi ukrašeni hijeroglifima, u kamenu isklesane maske čudovišta, heroja, božanstava i demona. Maleno odmorište nasred uspona na gigantsku piramidu, odakle se otvaraju vrata koja su vajari i kamenoresci pretvorili u razjapljene čeljusti Nebeskog zmaja. Niski tamnoputi ljudi u čudnoj odeći, koji su se okupili ukrug sa zlatnim obručima na glavama. Zarobljenik, raspet na žrtveniku, slab i slomljen od napitka, koji izgubljenim pogledom traži nešto oko sebe. Monotoni napevi propovednika odevenih u nešto nalik tunikama, postaju sve glasniji, strašniji... Zamahnut oštri kamen pada dole, zariva se meñu rebra, kida meso. Još jedan udarac - i grudni koš je otvoren, krv lipti, izbečene zatvorenikove oči prekriva samrtna koprena, a iz grla u ropcu kulja napolje jarkocrvena pena, ali on je još živ. Klanje se izvodi po strogim kanonima, tokom vekova ritual je izbrušen kao i sam žrtveni kamen. Nesrećnik će se rastati sa životom tek kada ova drhtava, krvlju ispunjena grudva bude istrgnuta rukom sveštenika i bačena u poseban sud. Do malopre napregnuto u grču kao tetiva indijanskog luka, a sad omlitavelo, okrvavljeno, rasporeno telo baciće kao vreću punu smeća dole niza stepenice, gde će ga sluge pokupiti. Lice zarobljenika - koliko se može videti kroz sloj prljavštine i zgusnute krvi - belo je. A snažan vrat i zabačen podbradak su gusto zarasli u bradu. Srce je besno lupalo u grudima, kao da su upravo pokušali da mi ga istrgnu. Jastuk je bio vlažan i hladan od znoja. Soba s plafonom visokim četiri metra odjednom mi se učini pretesnom, htedoh da širom otvorim prozor. Nekoliko minuta sam uveravao samog sebe u apsurdnost takve želje, a zatim skočih, povukoh prozorsku kvaku i razmaknuh krila. Unutra jurnu vlažan i leden jesenji vazduh, čija su dva udisaja bila dovoljna da se oporavim i otreznim od viñenog košmara. Napolju već beše bledunjav dan; nebo pretrpano sivim pamučnim oblacima, kroz koje se jedva nazirao kružić slabašnog jesenjeg sunca. Obično spavam negde do tri sata, ali danas neću uspeti da ponovo zaspim. A možda samo lažem sebe, u strahu da se ne vratim u taj san ukoliko ipak uspem da zadremam? U glavi se i dalje njihao mutan talog od komadića viñenog, i zavukavši noge u papuče, kretoh u kuhinju da ga rasteram pomoću kafe. Jutarnja kafa je za moju baku imala uzvišen smisao, kao za Maje i Asteke - prinošenje ljudskih žrtava. Pristupala je njenom kuvanju znalački: ako obavljaš jednu te istu radnju svakog jutra šezdeset godina, pokreti su dovedeni do savršenstva. Zahvaljujući prijateljskim vezama s Kubom, ranije je u njenoj ostavi bilo nekoliko ogromnih bež i braon limenki s kafom. Miris je, naravno, davno izvetrio, zrna sam morao da bacim, ali mi je bilo žao limenke, i sačuvao sam je. Sada svoje lične zalihe čuvam samo u toj limenci i, izjutra je otvorivši, udišem miris kafe - i sećam se bake. Nakon smrti mi je ostavila i čitav svoj arsenal - drveni ručni mlin za kafu, bakrenu džezvu, porcelanske šoljice s kineskim ornamentima. Najviše od svega volim da meljem kafu; sipaš je u otvor i počinješ, kao na verglu, da vrtiš tešku mesinganu ručku. Ona se vrti sporo u početku, otežano, ali kako se zrna pretvaraju u ukusni prah, postaje sve lakše - znači, treba dodati još u otvor. A zatim se podigne ova dirljiva drvena fiočica odozdo i istrese sav prah iz nje u džezvu. Kada se kafa stavi na vatru, strogo je zabranjeno udaljavati se od nje, inače umesto dostojanstvenog okrepljujućeg jutarnjeg napitka, dobijate u zadatak ribanje šporeta. Kada je sve napokon gotovo, zadovoljstvo ispijanja takve kafe je neizmerno veće, makar zbog silnog truda koji beše uložen, te je greh sada ne uživati u njoj. Baka je bila u pravu - i kome su još nakon toga potrebne instant granule? Ja sam čak izbacio i električni mlin. Kafa je imala još jednu važnu osobenost: pripremajući je, mogao si se prepustiti jednostavnim mehaničkim pokretima i istovremeno ispuniti glavu odgovarajućim jednostavnim mehaničkim mislima. Svakim okretom ručke na mlinu, hladna magla koja je ostala u sećanju nakon proživljenog košmara se skupljala, a kada se podigao omamljujući miris iz džezve stavljene na plavičasti plamen, stvarnost je konačno nadvladala strah. Autor beležaka je sasvim površno prešao preko ove epizode; ne znam zašto se u mom umu zaglavila baš ona. Više od svega me je začudilo to kako sam jasno i detaijno video likvidaciju zarobljenika. Te detalje apsolutno nisam imao odakle da uzmem; osim ako mi se pogled slučajno zakačio za njih, listajući Kumerlinga. Ali sumnjam da je tako: ako su toliko razbuktali moju maštu, nisam valjda mogao da ih propustim dok sam čitao knjigu! Preostala je pretpostavka da mi se prosto raspalila mašta. Potrebna je hitna operacija, dok nije počeo apsces i perforacije. Zakleo sam se da ću pronaći naučnoistorijske opise prinošenja ljudskih žrtava kod Maja, kako bih se umirio pronašavši neslaganja. Uz kafu sam napravio sendviče sa sirom i omlet u vrećici s paprikom i solju: doručak jednog samca. Najvažnije je da ne kapne žumance na pantalone, inače će tvoja tužna sudbina postati očigledna čitavoj okolini. Snašavši se i sa jednom i sa drugom stvari, bez odlaganja se vratih poslu; snove na stranu, a porudžbinu je trebalo završiti. Na sreću, nastavak prevoda ove knjige nije bio za mene zabava već posao zahvaljujući kome sam računao da već u toku ove nedelje mogu platiti račune. Trebalo je nešto i da pretekne - baš za veliki špansko-ruski rečnik. Sigurno mi je tog jutra prvi put palo na pamet da možda ova knjiga nije za mene samo neobavezna razbibriga. Ubrzo su moje sumnje počele da se produbljuju i pretvaraju u čvrstu rešenost, a zatim i u paniku. Kako je radni dan počeo mnogo ranije nego obično, veoma brzo sam se snašao s odabirom reči koje nedostaju, ispravkama i lekturom. Iako nisam dostigao normalnu bistrinu uma, još nekoliko udarnih doza crne kafe je učinilo svoje. U agenciji su se teško mirili sa činjenicom da ja uporno odbijam da koristim kompjuter, ali se na kraju sve izgladilo. Ne znam zašto je toliki problem, zar nisu tako radili ranije - bez ikakvih diskova i elektronske pošte? Neka drugima šalju prevode putem telefonskih žica, meni nije teško da siñem niza stepenice i proñem četiri kvarta kako bih ih lično uzeo. Ne verujem kompjuterima i ne volim ih, kao ni svu elektronsku tehniku. Nisam kupio televizor iz principa: dovoljno je da ga pogledam u gostima da bih shvatio kako putem njega obmanjuju gledaoce. Radio mi mnogo više leži - naravno, nema slika, ali zato podstiče maštu. Uz to, u stanu opremljenom kitnjastim nameštajem iz osamnaestog veka, kompjuter ili televizor bi prosto propali u zemlju od stida zbog svoje oskudnosti i prolaznosti. Kad i tranzistor proizveden sedamdesetih godina, na kojem ponekad slušam vesti, često ima smetnje zbog blizine takvog nameštaja, šta onda reći za kompjutere sa pristupom internetu! Pored svega ostalog, nisam ni naučio da ga pravilno koristim. Od dva gotova primerka prevoda, jedan sam stavio u fasciklu, a drugi sam spojio sa originalnim koricama. Meñutim, bilo je već kasno za odlazak u agenciju, te ostadoh kod kuće, posvetivši čitavo veče slatkoj dokolici. Još jednom pročitah čitavu priču iz početka; prelistah Kumerlinga, nadajući se da ću pronaći spomenute napuštene gradove u onim krajevima kuda su išli moji Španci. Bezuspešno: čitava teritorija sadašnje meksičke države Kampeče - to jest, čitav severozapad poluostrva Ju- katan bio je pust. Najbliža naselja su bila stotinama kilometara prema jugu, na granici Gvatemale, pokraj jezera Peten. Meñutim, da bi se dotle stiglo, prvenstveno je trebalo odabrati potpuno drugi put; indijanski vodiči su vodili odred pravo u dubinu prašume. Odlučih da pogledam poglavlja posvećena poznatim drevnim majanskim gradovima. I upravo tu naleteh na podatke koji kao usput navode da su oni već poznati svakom obrazovanom čoveku, te nema potrebe raspredati priču o toj temi. Svi majanski gradovi su bili napušteni. Nisu ih Španci uništili: kada su oni stigli na Jukatan, veličanstveni dvorski kompleksi i dostojanstvene piramide složene od džinovskih krečnjačkih blokova već su ležali u ruševinama. I Čičen-Icu i Ušmal, Peten i Palenke i na desetine drugih, manje poznatih gradova žitelji su napustili bukvalno u istom času, i od tog trenutka se lagano urušavaju. U setnoj tišini, široki trgovi popločani belim kamenom i arene za ritualne igre obrastali su li- janama i prekrivali se mahovinom; privremeno potisnuta od strane ljudi, vlažna šuma je lagano uzimala natrag zemlju koju su joj oteli stotinama godina unazad. Od Indijanaca koji žive u blizini ovih ruševina, Španci su uzaludno pokušavali da saznaju ko ih je izgradio. Oni su samo slegali ramenima. U trenutku kada je Kortes stupio na poluostrvo, civilizacija Maja je već bila u takvoj krizi, da su od njene nekadašnje moći ostale samo ruševine, idoli i knjige. Poslednji sveštenici su i dalje prema njima vršili svoje obrede, ali više nisu shvatali smisao koji se krio iza njih. Upravo to je bila glavna tajna koja je mamila verne čitaoce Kumerlingove knjižice. Šta se dogodilo s velikom civilizacijom? Hronike nijednog naroda koji je naseljavao Centralnu Ameriku nisu navodile kakva je sudbina zadesila Maje, kakav je potres mogao dovesti do toga da ova kultura odjednom nestane, a narod koji ju je negovao rapidno, za svega nekoliko pokoljenja, izrodio se vrativši se na zastarelo plemensko ureñenje, iz kojeg je hteo da se iskobelja mnogo vekova. Jaz izmeñu Indijanaca koje su na Jukatanu videli Evropljani i Maja, koje su stvorile ogromnu imperiju, složeno pismo i detaljni kalendar, precizniji od ovog koji danas koristimo, i izgradile u prašumi svoje megalomanske gradove, bio je beskrajan. Prvi naučnici koji se dokopaše ruševina Čičen-Ice iskreno su verovali u to da su grañevine koje su otkrili izgradili drevni Izraelci, Kelti, Arijamci, tatarski Mongoli, bilo ko, samo ne narod koji tog trenutka naseljavao ovu teritoriju. Postavivši pitanje o uzrocima propasti civilizañje Maja, Kumerling nije odgovarao na njega, ograñujući se naučnim hipotezama: Epidemija? Suša i nestanak pijaće vode? Disbalans u broju roñenih devojčica i dečaka? Ili možda zbir svih ovih faktora? Rat sa džinovskim termitima? Moja verzija nije bila ništa gora od drugih. Niko nije mogao da pruži detaljna objašnjenja toga šta se desilo, i Kumerling je ovo stidljivo priznavao. U majanskim hronikama nikakvih tragova rušenja, nikakvih podataka o preživljenim zemljotresima. Kada je kultura Maja već skoro propala, u njihove zemlje je zaista prodrlo ratničko pleme Tolteci. Pripadnici ovog naroda vladali su Majama u poslednjem periodu njihove istorije, ali je drevna civilizacija već pre toga bila smrtno obolela, gubiia je dah i svejedno bi stradala posle izvesnog vremena. Tolteci su jednostavno naneli coup de grace. Legao sam da spavam i ništa nisam smislio. Nije za čuñenje: ako je pre mene ovu zagonetku pokušalo da reši desetine pokoljenja istoričara i arheologa, šanse da otkrijem istinu za jedno veče bile su male. Nije bitno, čekale su me druge tajne. Ako ne danas, onda sutra, čim iščupam iz agencije za prevoñenje četvrto poglavlje dnevnika konkistadora, Ernan Gonzales i ja ćemo imati zanimljiv razgovor, koji mora da rasvetli ovaj pohod. I ko zna kakav mi ključ za tumačenje kakvih sve tajni on može dati. Majanski sveštenici i beli zarobljenici kojima su vadili srce, te noći me nisu uznemiravali. Samo sam zažmurio, a kad sam ponovo otvorio oči, napolju je već bio dan. Ovaj prevod sam pročitao najmanje deset puta, bio je tako dobro obrañen da je blistao na suncu. Ne znam zašto ne donese sve odjednom, u komadu. Ali sada, kada je službenik uperio u mene upitan pogled, smatrajući da ja znam više o tome, postade jasno da i on luta u mraku neznanja isto kao ja. Ostale su samo pretpostavke... Zar se ne vidi na meni da nisam raspoložen za duge prijateljske razgovore? Sada mi je bilo potrebno samo jedno. Na kraju krajeva, sve će platiti i nek ide do ñavola. I da se radi toga udaljismo od stajališta gde se naš odred zaustavi da prenoći do neke poljane stotinu koraka dalje. Da, prema rečima Ernana Gonzalesa, do tih mesta kuda je on vodio naš odred, ostade nekoliko dana puta, ali da će oni sigurno postati najkomplikovaniji u toku svih ovih nedelja koliko smo išli. I da me na kolenima moljaše da vratim odred nazad u Mani, rekavši da nismo pronašli cilj. Da ga ja gnevno upitah kako on sme sada, nakon što nam pogibe na desetine naših drugova u prokletim šumama, da mi priča o tome, i nazvah ga izdajnikom. I da je Ernan Gonzales plakao i ponavljao da on nije izdao, i da samo zbog svoje odanosti duhovnom ocu Dijegu de Landi ispunjava ovu naredbu. I da mi dade nož u ruke i zamoli me da ga ubijem, kako se više ne bi mučio. Da me ovim dosta uznemiri i zabrinu, i ja ga posadih na zemlju, zamolivši ga da mi ispriča šta to zna o čemu ni ja, ni senjor Vasko de Agilar nemamo pojma. I da on isprva beše poricao, i tek kada mu pripretih lomačom za jeres, poče govoriti smireno i nerazumljivo i poče ponovo plakati. Da mi u njegovoj priči mnogo toga beše nejasno; iz onoga što sam razumeo, navešću sledeće: prema njegovim rečima, hrat De Landa nam nije saopštio celu istinu o tome zašto i kuda idemo. I da se u tim hramovima u koje se brat De Landa zaputi sa nama čuvalo nešto neprocenjivo za Maje, ali takoñe važno i za druge narode. I da brat De Landa to beše tražio posvud, ali ne znade gde će ga tačno pronaći. Da ga tada upitah da li to znači da ćemo uskoro izvršiti zadatak koji nam poveri biskup, i on odgovori da je to zaista tako, ali da zarad mojeg dobra i dobra svih Maja i drugih ljudi na Jukatanu, ne treba da ispunimo ovaj zadatak. Zašto, to ne uspe da objasni. Da upamtih njegove reči o neiskrenosti brata De Lande, i vrativši se nakon našeg razgovora, osamih se s bratom Hoakinom i senjorom Vaskom de Agilarom i podelih svoje misli s njima i upitah da li znaju nešto o naredbi što ja ne znam, i da li je biskup naredio još nešto meni nepoznato. Da se i brat Hoakin, i Vasko de Agilar začudiše i ne znadoše ništa takvo; i upitaše ko mi to reče. I da saopštih tada priču vodiča, i to da se ta priča mora čuvati u tajnosti. Da zatim videh kako senjor Vasko de Agilar razgovara s Ernanom Gonzalesom sa strane, i da ovaj beše smeten. I da sprovedosmo većanje tog dana i odlučismo da ipak idemo dalje, iako vodič upozoravaše na nove opasnosti koje su pred nama... O zlatu ne izusti ni reč, kao i pre. Zato moje pretpostavke o vodičima počeše da postaju opravdane. Mestik sigurno htede da pruži Špancima poslednju šansu da se predomisle i vrate nazad. On čak beše spreman da okleveta svog duhovnog oca, samo da odgovori Špance da ne idu dalje. Da li htede da spase nevine živote ili svoju besmrtnu dušu? Bilo kako bilo, nije bilo jednostavno odgovoriti Špance. Vodičima to neće poći za rukom ni kroz nekoiiko dana puta koji navodno dele odred od cilja pohoda. Upravo tih dana i trebalo je da se dese ti ključni dogañaji zbog kojih je sastavljanje izveštaja uopšte imalo smisla. Meñutim, ni Dijego de Landa, izgleda, nije bio tako jednostavan. Saslušavani Indijanac je vrdao i pokušavao da izbegne odgovor, ali želja da se spase lomače učini svoje - i on izdade svog krštenog kuma. Šteta što konkistador nije bio istrajniji, te se zadovoljio tim žalosnim mrmljanjem koje je uspeo da iscedi iz Ernana Gonzalesa. Možda ga je već smatrao poremećenim, i nije želeo da vodič sasvim izgubi razum? Da li je to nekakav predmet, važan ne samo za Maje već za sve ljude? Teško da je samo blago bilo u pitanju. Ali jednostavno nisam mogao da zamislim šta bi to moglo biti. Kakav predmet i za šta je mogao da zatreba budućem biskupu Jukatana? Da li je verovao da oni poseduju nekakvu magijsku moć i pokušavao da se dokopa drevnih artefakata, koji sakupiše u sebi moć i tajne nekada velikog naroda? Naravno, ostaje još opcija da su Indijanci nastavili da lažu, ne gubeći nadu da će zaplašiti vodiče odreda i posejati razdor meñu njegove pripadnike. Šta god da ih je vodilo, svakim danom pohoda oni su odvodili Špance sve dalje od cilja - u zabit, u divljinu, gde ljudska noga verovatno nikad nije kročila. Za svaki slučaj sam sa posebnom pažnjom istražio sve karte Jukatana navedene kod Kumerlinga, gde su tačkama obeleženi različiti periodi. Nevažno je da li sam dohvatio rani, klasičan ili postklasičan u toku njega se i dogodila španska najezda period majanske istorije. Menjao se raspored naseljenih krajeva i njihovi nazivi, nepoznato je čime su izazvane migracije Indijanaca, jedne gradove su napuštali, druge stvarali, treće su ponovo podizali iz pepela - ali je ta teritorija kuda su moje Špance vodili vodiči hiljadama godina ostajala devičanski netaknuta. Čak i na vrhuncu svoje civilizacije, podigavši snažnu imperiju čija se vlast prostirala van granica Jukatana, Maje se nisu usudile da zañu dublje u ove krajeve na jugozapadu svog poluostrva. Otrčah u kuhinju, presuh proključalu vodu u čajnik i donesoh ga sa sobom u sobu. Za mene je bilo svetogrñe da sedim prekrštenih ruku na divanu, očekujući da čaj odstoji, da ne govorimo o gubljenju vremena za pripremu večere. Glad uopšte nisam osećao; šolja slatkog čaja je ugasila burne porive u želucu i omogućila mi da se brže vratim čitanju. Da stupismo nogom na loša i ukleta mesta, na kojima tle beše porozno i nesigurno, i vazduh loš i ustajao. I da mogadosmo se kretati samo veoma sporo i vodiči dugo odabirabu put pre nego bi ga ukazali drugima. I da ja uz svakog od njih postavih strelca sa samostrelom, plašeći se izdaje i bekstva jednog od njih, ili obojice istovremeno. Da ubrzo poče močvara, u kojoj beše neobičnih i opasnih stvorenja, i iz ovih močvara se širilo isparenje truleži, od kojeg nastupa glavobolja i bol u udovima. Da oba vodiča postadoše veoma uznemireni i ispoljavahu strah iz nejasnih razloga, i čak kada unaokolo beše mirno, povremeno bi nas podizali s odmorišta da preñemo na drugo mesto, ne navodeči nam razloge za to. Da se svirepi Indijanci, koji nas napadoše nekoliko dana pre toga i sa kojima u borbi izgubismo devetoricu, više nisu pojavljivali. Da na jednom mestu staza kojom se moglo iči beše tako uska, da je samo jedan čovek mogao proči, i zato smo išli povezani u niz. I da bočno od ove staze beše baruština? I da jedan od vojnika, Isidro Murga, nije mogao da se održi na njoj, pade i poče da tone i zvaše u pomoč, i drugi, po imenu Luis Alberto Rivas, se zaustavi da bi mu pružio ruku i izvukao ga. I da obojica na- stradaše u ovoj močvari, a očevici su govorili kako nešto povuče utopljenika nadole za noge kada je on gotovo uspeo da se izvuče, i da ovaj, ne pustivši ruke, povuče za sobom i svog spasioca i obojica nestadoše iz vidokruga i više se ne pojaviše. I da su vodiči naredili da se brzinom taneta napusti ovo strašno mesto, izbegavši tako nove žrtve. Da ova opasna staza beše veoma duga i pre mraka mi još uvek nismo uspeli da stignemo na suvo tle. I da ja naredih svakome od vojnika da glasno izgovori svoje ime po redosledu, da ne bismo nikoga izgubili, i da prati da njegovi susedi budu u stroju. I da je ova prozivka išla neprestano, tako da se svako odazivao jednom u minutu. Ali i pored ovih mera, izgubili smo još jednog čoveka, Ignasija Fereru, koji je išao poslednji u lancu, i jednom se odazvao i uzviknuo svoje ime, a drugi put očuta, i kada se onaj koji iñaše ispred njega osvrnu unazad, tamo ne beše ni Ignasija Ferera ni njegovih tragova. I da tada dadosmo baklju ne samo onom na čelu odreda, več i tom koji je išao na njegovom začelju, da bismo tako plašili grabljivce i da bi njegov nestanak bio momentalno primetan. Da smo tako išli neko vreme, i zatim konačno stali na čvrsto tle, i bili smo neizmerno zbog toga radosni, pošto besmo iznemogli i beše nam potreban odmor. I da smo tamo oformili logor, ali vodiči zabraniše polovini od nas da spavamo, i rekoše da je neophodno da se bude na straži, kako ne bismo postali lak plen demona koji ovde obitavaju. I da, mada je brat Hoakin pretio da će izvestiti brata Dijega de Landu o njibovim jeretičkim rečima, ovi behu tvrdoglavi i ostajahu pri svome. Da tako beše kako su rekli, i polovina je spavala, dok je druga polovina držala stražu, a zatim beše smena. I da taj kratki san beše rñav, pošto je na svetlost plamena doletala gamad. I da ove sićušne mušice ujedaše kroz odeću, i ne beše spasa od njih. I da se obojica vodiča premazaše pripremljenim sredstvom, koje i bojom i mirisom beše nalik mačjem izmetu, i nudiše ostalima, mada smo pristali samo ja, brat Hoakin i još nekoliko vojnika, većina je ipak odustala. I da oni koji pristaše, time spasiše svoje zdravlje i život... Obrisah znoj sa čela i s mukom razdvojih prste zarivene u papir, a zatim ih nekoliko puta stisnuh i raširih, uspostavljajući krvotok. Eto već treće poglavlje zaredom igrao sam se sam sa sobom putovanja po Jukatanu, ali prvi osećaj je bio tako stvaran, kao da sam zaista išao u lancu sa Špancima, praveći šare gipkim štapom izdeljanim od sapodilosa po tlu pod tankim slojem močvarnog mulja. Nije bilo teško zamisliti kako se osećao dežurni stražar, koji je sedeo kraj vatre i netremice unaokolo posmatrao šipražje. Osvetljeno crvenkastim plamenom, ono se sigurno pretvaralo u čvrst zid; na komadiću čvrste zemlje meñu nepreglednim močvarama osećaš se kao u ograñenoj tvrñavi. Močvara živi svojim životom: stenje, ispuštajući ogromne mehurove gasa, šuška trskom, škripi natrulelim stablima drveća. Ponekad ovu lepljivu smesu natprirodnih zvukova smenjuje očajnički vrisak neke noćne životinje koja uzima ili daje život, ili možda prosto doziva ženku. Pogled se ne sme skinuti ni za sekund sa šipražja - dogañaj sa nesrećnim Ignacijem Fererom se desio nekoliko sati ranije, a pogibiju Mure i Rivasa je posmatrao čitav odred, skamenjen od straha. Kako onda okrenuti leña? Stražari dobacuju jedni drugima nepristojne šale, sećaju se svojih lokalnih ljubavnica ili žena s decom - samo da bi prestali da misle na smrt. Nije strašno da pogineš u borbi, povukavši za sobom u grobnicu desetak indijanskih ñavola - samo ako pogledaš smrti u lice i ostaneš u sećanju drugovima kao veličanstveni ratnik, eto to je dostojno pravog muškarca. A ne da se udaviš lepljivom močvarnom vodom, i da te na dnu baruštine proždere nekakvo stvorenje... Zatim vazduh počinje jezivo da odzvanja, uzdrman milionima sićušnih krila. Čitavi oblaci mušica i komaraca lete oko vatre, okružuju fenjere stražara, uleću u nozdrve, oči, u uši i nos. Moraš neprestano odmahivati rukama kako bi ih oterao; i ovo ne plaši male krvopije, samo im smeta da se spuste na kožu. Oni ti ne daju da se usredsrediš, izluñuju te. Iznutra narasta bes, spreman da se izlije na prvog ko ti privuče pažnju - nebitno je li neprijatelj ili drug. Relativno su smireni samo oni koji su spremni na poniženje - da se namažu indijanskim ñubretom koje smrdi kao mačji izmet. Ništa strašno, zato sad moraju da istrpe podsmevanje svojih napaćenih drugova. Miris će ispariti, ali sećanje na ovaj pohod kroz močvaru... Da noć proteče mirno, ako ne računamo komarce koji nam dosadiše, i na svetlu dana pobod se nastavi u bržem tempu, pošto već pred veče uspešno preñosmo opasni deo močvare. I da izañosmo na čvrsto i suvo tle, odakle je ponovo počinjala vitalna šuma i životinje na koje smo navikli. I da smo, smireni, odlučili da idemo sporije. I da je naše putovanje tog dana proticalo lagano i mirno, i do sledećeg predaha niko iz odreda nije nestao i nije bio ranjen. Da upitasmo vodiče da li još mnogo preostade da idemo, i da ovi odgovoriše da smo blizu tajnih hramova, treba samo da odaberemo pravi put, kojim ćemo stići na cilj kroz dva ili tri dana. I da zbog ovih reči svi vojnici i ja i Vasko de Agilar, i brat Hoakin, povratismo optimizam, i mnogi su slavili i pili rakiju od kukuruza koju su poneli sa sobom i zahvaljivali se našim vodičima, koji nas ipak izvedoše na čvrsto tle. Da tog dana i lov beše uspešan, i da je Huan Nači Kokom, u pratnji dvojice strelaca, uspeo da ulovi nekoliko većih ptica i vepra, što nam nije pošlo za rukom već skoro nedelju dana, zbog čega naši vojnici i mi počesmo da gladujemo. Da sami vodiči - i Huan Nači Kokom, i Ernan Gonzales - nisu učestvovali u proslavi, već izgledahu veoma zabrinuto i došaptavahu se sa strane. I da samim tim privukoše moju pažnju i ja im se približih kako bih saznao šta pričaju, ali su oni pričali medu sobom na indijanskom narečju. I kad im prekidoh razgovor, oni behu veoma zbunjeni i preplašeni, ali nisu poricali, već mi ponoviše svoja upozorenja, a Ernan Gon- zales je ponovo rekao da je zgrešio dovevši nas u ove krajeve, i da će ga stići kazna zbog toga. I da on nije nastavio razgovor s nama, već otide u najdalji ugao logora, gde se predade molitvi, a ja odlucih da ga više ne uznemiravam, mada sam naredio jednom od vojnika da nastavi da motri na mestika. Da su svi ostali te veceri praznovali i bili u dobrodušnom raspolo-ženju, i mada mnogi behu pijani, uobičajenih tuča nije bilo. I da sam nisam mogao da zaboravim na opasnosti o kojima mi govorahu vodiči, i obilazih logor noću, pretražujuči ga i očekujuči napad Indijanaca ili divljih životinja. I da sam to radio dugo, dok me san ne ophrva, ali ne pronañoh ništa čudno i sumnjivo. Da su vojnici pirovali i pili do jutra, i da ih nisam sprečavao, pošto su uspeli da preñu veliki deo puta i zaslužiše dobar odmor. I da, kada legoh da spavam, neki još behu budni i čuše se njihovi uzvici. I da se probudih tek u zoru, čuvši u daljini glasan krik životinje, koji sam prepoznao kao urlik jaguara. Ali da je životinja bila daleko i krik se nije ponavljao, i ne ustadoh iz svoje postelje, več ponovo usnuh. Da ujutru, kada stražar zasvira buñenje, dotrča vojnik i saopšti da je naš vodič, Ernan Gonzales, noćas izvršio samoubistvo, obesivši se. I da mestika Gonzalesa zaista pronañoh kako visi na grani drveta nekoliko koraka od mesta gde je spavao i gde ga juče ostavih u molitvi. Da stražar koga postavih da ga nadgleda nije mogao objasniti kako se to dogodilo i u koliko sati Ernan Gonzales oduze sebi život. I samo reče da je čitave noći pratio Gonzalesa, ne skidajući oka s njega, sakrivši se od njega, i da ovaj leže, pomolivši se, i zaspa mirnim i dubokim snom, čak zahrka. I da ovaj vojnik reče da ne zna kada ga san ophrvaše, i moljaše da mu oprostim što nije motrio do kraja. I da naredih da ga surovo išibaju zbog toga, pošto sad naši životi zavisiše samo od jednog vodiča koji prežive... Poglavlje se prekidalo ovim komentarom. Sprovevši Špance kroz pogibeljne močvare, Indijanci se konačno odlučiše na izdaju. Uviñajući da se udvoje neće izboriti s desetinom teško naoružanih vojnika, oni odlučiše da ih prosto ostave sudbini na volju. O čemu su razgovarali praznične noći Huan Nači Kokom i Ernan Gonzales? Da li su se zajedno molili? Ili su izvlačiii žreb - koji će prvi precima u zagrljaj? Da li su razmatrali šta će raditi onaj koji ostane u životu nakon što jedan od njih izvrši samoubistvo? Obojica su osećala da će ta noć biti sudbonosna za njih - i zato nisu učestvovali u veselju. Krst oko vrata, hrišćansko ime i freske sa prikazom Čistilišta, koje su nevešto oslikali monasi zvonika Isamalskog manastira, nisu bili dovoljni da spreče Ernana Gonzalesa da podlegne najvećem grehu vere njegovog oca - samoubistvu. Bogovi o kojima mu je krišom pripovedala majka Indijanka bili su moćniji i bliži, i njemu je bilo mnogo strašnije da njih izda nego da vekovima gori u paklu. Dok se Devica Marija rasejano osmehivala svima pravovernima - i nikom pojedinačno, sa svetlećeg oblaka, osvetoljubivi i podmukli majanski demijurzi su zlobno gledali za odlazećim odredom, pritajivši se iza stabala kvr- gavog močvarnog drveća. Ali, nisu svi mogli da osete njihov pogled na svojim leñima. Umesto da sami stradaju, vodiči su sigurno mogli da otruju pripite Špance, sipavši im otrov u rakiju od kukuruza, ili da ih probodu nožem na spavanju. Oni, meñutim, nisu bili sigurni u svoju snagu, ili nisu hteli da prljaju ruke njihovom krvlju. Ernan Gonzales je dao prednost bekstvu u odnosu na masakr: sačekao je da stražar zaspi, namestio visoko na grani uže, popeo se gore na nju, provukao glavu u svoj poslednji jaram, olabavio noge - i bio jednom jedan čovek. Mogao sam da se kladim u bilo šta da je slična sudbina namenjena i drugom vodiču, i da ćemo ga vrlo brzo sahranjivati - ne dalje od petog poglavlja putnih beležaka. Spanski odred je gotovo sigurno bio osuñen na propast. Ustavši sa stolice, počeh da šetam po sobi. Osećao sam pritisak u grudima. Nema šta, rezonovao sam. Ako su ovi zapisi objavljeni, znači da je njihov autor uspeo da izvuče živu glavu iz svih peripetija, da je ispričao svoju priču do kraja i predao je izdavačima. Avanturistički romani u prvom licu upravo zato imaju dobar kraj, pošto glavni junak mora da preživi, inače, ko će ih napisati? Možda postoji veliki broj sličnih sižea, čiji glavni junak umire strašnom smrću - ali istoriju uvek pišu pobednici. Taman sam se malo primirio kad je crv sumnje ponudio drugačiji odgovor. Nepoznati konkistador apsolutno nije bio u obavezi da preživi kako bi njegov izveštaj ugledao svetlost dana. Skelet koji pridržava uz grudni koš dnevnik u kožnoj futroli, i sa indijanskom strelom zabodenom u očnu šupljinu, zasigurno je mogla da pronañe naučna ekspedicija koja se zaputila u šume više od dve stotine godina kasnije. Bilo je nemoguće unapred pogoditi šta se dogodilo sa španskim odredom koji je krenuo na jugozapad iz grada Manija aprilskog jutra 1562. To je moglo da mi ispriča samo peto poglavlje izveštaja. Sedoh na svoje mesto, približih sebi gomilu čistih listova i pisaću mašinu. Više nije bilo vremena za gubljenje. E L A U T O D E F E Tog jutra sam radio dok mi se prsti ne ukočiše od umora, dok nisam počeo da promašujem tipke pisače mašine i slova počela da naskaču jedno na drugo i da se pretapaju. Sunce je već odavno izašlo, i morao sam da spustim roletne da mi ne bi peklo oči naviknute na polumrak. Listovi su bili neuredno razbacani po stolu; nadam se da nisam pokušao da se njima pokrijem u snu. Glava mi je odzvanjala i svi mišići su tupo boleli od nekoliko sati provedenih u toj neudobnoj pozi. Skliznuh sa stolice i prebacih se na krevet; svega nekoliko sekundi kasnije, sve se ponovo zamrači. Kad sam se probudio drugi put, napolju je već bio mrak. Uključivši svetlo, ogrnuh se kućnim ogrtačem i zaputih u kupatilo. Telo je vapilo za opuštanjem. Nakon minulih dogañaja, mirne duše sam mogao da ga ostavim da se otkravi četrdesetak minuta u vrućoj vodi, kako bih se sam za to vreme bavio razumevanjem juče pročitanog. Napunivši kadu - prostranu, iz nekog razloga ofarbanu u neobičnu boju jorgovana - skinuh ogrtač sa sebe i oprezno se spustih u vodu, ustalasavši oblačiće pene na njenoj površini. Obožavam da se kupam - kako se još mogu evocirati osećaji koje smo svi imali u majčinoj utrobi? To je ulaznica za izgubljeni raj, koji traje tačno onoliko dugo koliko je voda topla. Potpuno razumem ljude koji prerežu vene u toploj kadi, dajući prednost ovoj u odnosu na sve druge samoubilačke metode. Oni tako kao da zaokruže svoj život, opraštajući se s njim iz početnog položaja, pri tom poklanjajući sebi još pola sata tog blaženog mira koji ih čeka s one strane. Uz to, za tih pola sata, čovek može da se prevari i predomisli... Kroz nekoliko minuta, željeni efekat je postignut - moja krhka ljuska se u potpunosti rastvorila u mirisnom penušavom napitku, i um je konačno bio potpuno slobodan. Zažmurivši, počeh da pravim akcioni plan. Najpre, udarničkim tempom završiti i iščistiti prevod četvrtog poglavlja. Sutra ujutru prevod će biti završen, i pošto sam danas ustao toliko kasno, ništa me ne sprečava da iskoristim novonastali tempo da takoñe kasno legnem, a slobodno jutro posvetim poslu. Prvo, čim se otvore prodavnice, pravac u knjižaru, po veliki rečnik, a možda i dva. Pohod po bibliotekama oduzima previše snage, mogao bih da radim daleko efikasnije kada bih imao na raspolaganju sve neophodne instrumente kod kuće. Treba u novim rečnicima proveriti pojmove čiji smisao nisam uspeo da otkrijem pomoću onog koji sam imao. Zatim, pre nego što steknem pravo na miran san, da navratim do agencije i predam završeno poglavlje. Ako budem imao sreće, sle- deći deo će već biti kod njih: saradnik agencije je rekao da klijenta pritiska rok. Eto, ja sam ga dobro razumeo; ako on i dalje čita moje prevode, sigurno, kao i ja, žudi za nastavkom. On i ja smo bili skupa, i činilo mi se da mogu da računam na njegovu pomoć. Pretpostavimo, na primer, da je peto poglavlje beležaka već tamo. Dokopavši ga se, mogao sam da se vratim kući i mirno legnem u krevet, i možda pročitam pred spavanje pasus-dva, ali ostavivši glavni deo zabave i posla za sutradan. A šta ako poglavlje još uvek nije u agenciji? Od naleta brige, nehotično otvorih oči i zagledah se u visoki plafon; odjednom mi se učini da se voda ohladila, i ja odvrnuh crveni ventil na česmi da bih dodao vruće. Ništa strašno, rekoh naglas. On je zadovoljan kvalitetom mojih prevoda, nije ga pomutilo što je neotesani hispanista izgubio prvo poglavlje, nema nikakvih razloga da ne donese u agenciju peti deo dnevnika. A ja ću se već potruditi da bude prenesen na ruski jezik na takvom nivou da za njim usledi i šesti i sedmi i koliko god ih još ima. Čudno, ali u tom trenutku više se nisam pitao ko bi mogao biti moj tajanstveni naručilac. Sasvim mi je bilo dovoljno da on na vreme donosi u agenciju redovnu porciju konkistadorskih beležaka - izvora moje zarade i zadovoljstva. Kakve veze ima ko je zainteresovan za prevod? Dok su se naši interesi podudarali, nisam se usuñivao da ispoljim veliku radoznalost, koja je pri tom mogla da zaplaši sadašnjeg vlasnika knjige. Doručkovavši na brzinu izgleda ponovo sendviče , vratih se za radni sto, ponovo pročitah i u celosti prekucah jučerašnji prevod. Do šest izjutra sve je bilo završeno, preostalo je samo desetak reči u čije značenje nisam bio siguran i koje sam hteo da proverim u ozbiljnom rečniku pre nego što predam prevod agenciji. Skuvao sam čaj i udobno se smestio na kuhinjskom kauču, obmotavši se crvenim kariranim pledom. Do otvaranja knjižara i biblioteka ostalo je još minimum tri sata, a odmor sam svakako zaslužio. Kad sam zakliktao dugmetom na tranzistoru, pronañoh nekakvu informativnu stanicu i zagledavši se u paru koja se dizala iz šolje, krajem uha počeh da slušam jutarnje informativno izdanje. Azijski cunami izgleda više nikoga nije zanimao. U vestima iz sveta, smenili su ga zemljotresi u SAD-u i na Karibima. Nekoliko većih gradova na ostr- vima je bilo u ruševinama. Predsednici i šefovi vojnih hunti koje su upravljale ovim malim državama tražili su pomoć meñunarodne zajednice. OUN je obećala da dodeli sredstva za obnovu, prvi avioni Lekara bez granica i spasioci iz raznih zemalja već su bili na putu za ostrva, njihov dolazak se očekivao svakog minuta. SAD-u je pripalo daleko manje: sistem upozorenja i dojave zemljotresa je radio besprekorno i uspeli su da blagovremeno evakuišu stanovništvo iz zone opasnosti, ali naučnici su upozoravali da postoji visoka verovatnoća od pojave novih podzemnih potresa. Usledio je komentar stručnjaka: nešto o pokretima zemljine kore koji su izazvali sve kataklizme u poslednje vreme. Zatim je spiker pomenuo izbore, čije su pripreme u toku, ali me je ova tema ostavila ravnodušnim. Izgleda da je neko nekoga krivio za nešto, jednog političara su uklonili iz trke, drugog su pronašli u šumi u Podmoskovlju sa metkom u glavi, treći je izjavio da napušta mesto predsednika velike kompanije kako bi se u potpunosti posvetio služenju otadžbini. Na poslednjem mestu - posle informacije o katastrofama, ubistvima i krizama, novinari su, sažalivši se, odlučili da stave vest koja je trebalo da pomalo izgladi negativne emocije primljene od čitavog izdanja. Na brzinu saopštivši njene mere i godinu roñenja, spiker se zdušno oprosti sa mnom. Iz zvučnika se lagano razlio Džon Koltrejn, opravši tragove prljavštine koja je odatle kuljala poslednjih petnaest minuta. Izbor je bio dobar - ruka, podignuta da isključi tranzistor, neodlučno ostade da visi u vazduhu, a zatim se vrati u nabore pleda. Ispih čaj i otvorih Kumerlinga na prvoj strani koja mi doñe pod ruku. Nije bio nikakav problem da pronañem veliki špansko- ruski rečnik. Knjižare su bile prepune knjiga sa razgovornim vežbama, onih za samostalno učenje jezika i posebno rečnika - najrazličitijih, od džepnih s pet hiljada reči, do impresivnih tomova debelih desetine santi- metara. Ispostavilo se da je potraga za izdanjima o majanskoj civilizaciji i ovoga puta bila složen posao. To su uglavnom bili šareni teški albumi, pod nazivom Časovi kamasutre ili Enciklopedija senzualnosti, poneko je prodavao samizdat ezoteriju, a par sumnjivih likova sa džeparoškim manirima trgovalo je piratskim izdanjima Hitlerovog Majn kampfa. Svesni svog donekle sumnjivog položaja, ovi ljudi nisu postavljali štand sa knjigama, ve- zujući se za jedno mesto. Spremni da svaki čas skoče sa svog mesta i izgube se u gužvi, oni su obazrivo i oprezno zagledali lica prolaznika, pokušavajući da iz beskrajne bujice svojih mušterija izdvoje lica provokatora iz državne bezbednosti. Ova se ponekad, na nejasnu komandu zvezde, odjednom nasilnički obračunava s fašizmom, a postoji čak i izvestan rizik da te odnese mutna voda. Mislio sam da je ovaj čovek jedan od njih. Zanesen svojim mislima, šetao sam duž reda uličnih prodavaca i rasejano prelazio pogledom preko naziva knjiga stavljenih na prodaju. To sam mislio pošto se on baš kao lopov osvrtao i držao svoju robu malko je prikrivši reverom kaputa. Kako često biva, smisao pročitanih reči nije odmah stigao do moje svesti. Kada se on iskristalisao, stadoh kao ukopan, a zatim se naglo osvrnuh, da bih proverio da li je prodavac otišao i da li mi se naziv knjige pričinio zbog mojih dugih i bezuspešnih potraga. Hronike naroda Maja i osvajanje Jukatana i Meksika. I pre nego upitah za cenu, već izvukoh novčanik. Na muškarcu koji je prodavao knjigu nije bilo ničeg upečatljivog. Proseda svetlosmeña kosa, nejasne, neuhvatljive crte lica - ni punog ni mršavog, blede, čas svetlosive, čas svetloplave oči, tamni kaput. Približih mu se s novcem u ruci, ali se on napravi da me ne primeću- je. I tek kad se raspitah o knjizi i njenom sadržaju, muškarac se zagleda u mene hladnim ispitivačkim pogledom, kao da pokušava da odredi da li sam podoban da mi preda svoju robu. Umalo ne pomislih da je u knjizi izrezan otvor u kojem je celofanski paket s nekakvim be- lim prahom, i ukoliko sada ne izgovorim traženu lozinku, prodavac će prosto pobeći ili reći da tom nije na prodaju. Ipak, on nije bio narko-diler. Brzo ali uporno pogledavši kovanice, on reče cenu, koja mi se učini bezobrazno visoka. Videvši da se premišljam, on prezrivo sleže ramenima i glasom lišenim intonacije reče da je izdanje bibliografska retkost, pošto je izašlo u veoma malom ti- ražu pre gotovo pola veka, i to ne shvataju samo diletanti. Pošto se uplaših da se on premišlja da li da uopšte proda knjigu takvom sitničaru i neznalici, ja užurbano platih, ostavivši mu sumu s kojom je mogao mirne duše da živi još dve nedelje. Udaljivši se deset i po koraka, pomislih da bih mogao da upitam ovog tipa da li ima drugih knjiga o istoj temi. Ali on kao da je propao u zemlju; njegovo mesto je već zauzeo živahni starac koji je pokušavao da se otarasi opsežnog rada o teorijama zavere koji je Rudolf Hes napisao na doživotnoj robiji. Kada behu prevedene sve reči koje nedostaju, a poglavlje ponovo otkucano s indigom, uobičajenim gestom odložih kopiju na rastuću gomilu mog ličnog primerka konkistadorovog dnevnika, a original položih u kožnu mapu. Umor i pospanost počeše da me pritiskaju, ali bejah čvrsto rešen da dobijem sledeći deo knjige pre nego što legnem na spavanje. Do agencije sam dotrčao za deset minuta. Već s praga su se čuli nečiji glasovi. Prvo sam pomislio da ću sresti nekoga od svojih kolega ili naručilaca, ali već nakon nekoliko sekundi shvatih da je to samo uključen televizor. Saradnik iz agencije je sedeo, prikovan za ekran, raširivši usne u zadovoljan osmeh, koji je tako iskrivio crte njegovog lica da ga nisam odmah prepoznao. Sad će se završiti. Druge mape nigde nije bilo: sigurno je bila u drugoj sobi. Naša je pobedila na izboru za mis! On se tad seti sa kim razgovara, nakašlja se, i njegovo lice se ponovo skameni. Umesto odgovora, proturih mu mapu. Zavirivši unutra, on izvuče i predade mi koverat s honorarom. Bilo mi je svejedno šta on misli o meni, samo da mi kaže da po peto poglavlje mogu da doñem već sutradan. Dodite krajem sedmice, ili me samo podsetite na vaš broj telefona i ja ću vam javiti. Izašavši napolje, zažmurih i udahnuh vazduh koji je mirisao na paljevinu od benzina i na retke novembarske pljuskove. Oslušnuh šta se dešava u meni. Kao da sam posmatrao svoj odraz u buretu kišnice kakvo često stoji na placevima ili pred seoskim kućicama. Moja kolebljiva silueta plovila je preko lenje tamne vode na čijoj je površini ležao samo jedan list klena. S umorom i ravnodušnošću sam posmatrao sebe iz bureta. Apokalipsa još nije počela, oni samo zadržavaju poglavlje. Ma nek ide sve do ñavola. U krajnjem slučaju, naspavaću se. Kući se vratih potpuno slomljen i prazan, ali moj umor se razvlačio za mnom kao šećerni petlić na štapiću, i isto tako beše sladak, s laganim ukusom gorčine. Zavukavši se pod perjani jorgan, htedoh da uzmem u ruke kupljenu knjigu o Majama, ali nisam uspeo da je otvorim. Misli su se preplele, pomešale sa nepouzdanim slikama koje je mašta nabacala, i nakon nekoliko sekundi, levak sna već poče da mi usisava glavu. Te noći sam, konačno, ponovo sanjao svog psa, i sećam se da se već u snu tome obradovah. Ispostavilo se da su u kuhinji bila vratanca iza kojih se nalazio nekakav sobičak. U njoj je pas i živeo čitavo vreme dok sam ja mislio da je uginuo. U tom snu on poče da grebe na vratima, moleći da izañe napolje, i kada ga pustih, bio je toliko srećan da me je čitavog oblizao, posebno se trudeći da mi svojim vlažnim jezikom dohvati nos i uši. Zatim je, naravno, bilo vreme da krenem s njim u šetnju. To se moglo videti iz uobičajenih znakova: pas je počeo da me gleda pravo u oči, da pritrčava vratima, a zatim, izgubivši svaku nadu da mi može objasniti svoju želju aluzijama, u zubima donese povodac sa ogrlicom. U suštini, od sna do sna, menjale su se samo okolnosti u kojima bih ja otkrio da on u stvari nije uginuo, već se naprotiv odlično oseća, traži da ga nahranim, prošetam, da se igram s njim u toku šetnje, da bacam štapove, koje mi je on donosio nazad. Ponekad, kao danas, otkrivao sam da je on sve vreme živeo negde blizu, samo što ja to ni- sam znao. U drugoj varijanti ovog sna, on je zaista uginuo, ali sam to nije znao, i dok sam se igrao s njim, smrt je za njega bila samo iluzija. Najvažnije je bilo da se igra po pravilima, da ne tugujem za njim i ne pokazujem ni tračak žalosti, jednom rečju, da činim sve da on ne shvati da ga više nema. Uostalom, sa njegovim optimizmom i vrcavom energijom, to je bio lak zadatak. Na kraju, ostali su snovi u kojima je on prosto bio sa mnom bez ikakvog objašnjenja i u njima ja nisam ništa znao o njegovoj smrti. Najviše sam voleo te snove, koji su bili najnežniji i najsvetliji. Ovog puta sam morao da šetam po nepoznatom parku; kao i obično, pustio sam ga sa povoca čim smo se udaljili od druma. On je jurio da se valja po travi; nikad mu nisam uskratio to zadovoljstvo. Dok je pas bio živ, pošto sam stalno sedeo u kući, on se po čitave dane valjao, zimi na divanu, leti na podu. A sada, bežeći iz carstva mrtvih na kratke izlete u moje snove, on je odavno hteo da se seti svoje prave prirode. Seter je rasa lovačkih pasa i ja sam znao čega lišavam svog psa, zato sam se trudio da ga ničim ne ograničavam kada bismo se konačno zaputili na selo ili u park, nevažno da li u snu ili na javi. Nakon izvesnog vremena, on se toliko udaljio da sam ga izgubio iz vida. Zato mi, negde oko ponoći, kada se probudih da obavim nuždu, nije preostalo ništa drugo do da obilazim sunčevim zracima obasjane aleje letnjeg parka, ponavljajući kao navijen njegovo ime. Za sve to vreme, moj pas je jurio negde unaokolo, ne ulazeći mi u vidokrug, i čas zdesna, čas sleva, ostajući na nekakvom malom ali nedostižnom rastojanju, iz žbunja se čuo veseli lavež. Ustavši sa kreveta, i pre kupatila, prvo se zaputih u kuhinju kako bih ozbiljno i uz svu moguću pažnju pretražio zidove. Malenih vrata nigde nije bilo... Za početak - pristojan doručak, s kafom i novinama, kakav nisam imao u poslednjih nekoliko dana zbog grozničave opsednutosti španskim tekstom. Zatim - temeljno i bez žurbe proučavanje knjige o Majama, u kojoj sam računao da ću pronaći odgovore na pojedine Kumerlingove nedorečenosti. Posle nekoliko dana na čaju i sendvičima, prikladan izbor za doručak bila je pomalo dosadna, ali nesporno zdrava ovsena kaša. Kako bih ovom zatvorsko-vojničkom jelu dao svečanu notu, skuvavši kašu, dodah u nju žitkog meda. Dok se kaša hladila, raširih današnje novine, koje izvukoh iz poštanskog sandučeta. Prva šlajfna je bila u potpunosti posvećena zemljotresu u Americi i na Karibima, a dve fotografije, svaka veličine četvrtine lista, prikazivale su potpuno razrušenu prestonicu Haitija i Dominikanske republike. Izgleda da ni Havana nije imala više sreće. Čitavu drugu stranu zauzimao je veliki intervju s pobednicom izbora za mis sveta, Ruskinjom Lidijom Knorozovom. Njen krupni snimak s kraljevskom dijademom optočenom dijamantima nalazio se na sredini stupca. Ovo je bila, po svoj prilici, jedna od najčudnijih kraljica lepote koju sam video u svom životu. Prvo, za razliku od devojaka koje obično učestvu- ju na sličnim konkursima, Ruskinja je imala solidno preko trideset godina. Mora se priznati da je imala prijatno lice, ali nije se moglo reći da ju je na roñenju baš sama Venera poljubila u čelo. Lidija Knorozova je pre plenila šarmom - nežan poluosmeh punih usana, dirljive borice koje su se širile od očiju - fotograf se nije čak potrudio ni da je profesionalno našminka da bi retuširao kraljičine godine. Ona nimalo nije podsećala na nimfe krupnih sivkastih očiju koje tradicionalno predstavljaju Rusiju na takvim takmičenjima. Uz svu svoju silnu želju, nisam uspeo da shvatim na koji način je ova ljupka ali obična žena uspela da ostavi utisak na žiri, kada su pored nje na svojim beskrajno dugim nogama kružile vrele mulatkinje krupnih očiju, iz Venecuele i Argentine. Zainteresovan za Lidijinu tajnu uspeha, pročitah njen intervju. Ruskinja nije davala nikakva objašnjenja o tome kako je uspela da pobedi. Umesto toga, pričala je o svom životnom putu, karijeri - da je stariji naučni saradnik u nekakvom institutu za kulturu - i zahvaljivala se na vaspitanju i podršci svojim roditeljima, kako je uobičajeno u sličnim situacijama. Sa posebnom toplinom Knorozova je pričala o svom bolesnom ocu, u čije je lečenje i planirala da uloži čitavu sumu koju je dobila zajedno sa kraljevskom titulom. Slegoh ramenima i zatvorih novine. Knjiga je zaista bila neobična. Veoma je podsećala na jedan od tomova beskonačne medicinske enciklopedije izdate sredinom tridesetih godina, čijih je barem četrdeset tomova ranije stajalo kod bake na policama. Naziv - Hronika naroda Maja i osvajanje Jukatana i Meksika bio je utisnut belim slovima na solidnom kartonskom omotu. Čvrst kvalitetan papir samo je za nijansu požuteo za nekoliko decenija koje su prošle od izlaska knjige u svet, ali ne ostarivši već odstajavši, baš kao skupoceno vino u posebnom podrumu. Prinevši knjigu licu, nehotično prelistah nekoliko desetina strana i udahnuh slatkasti miris bibliotekarske i knjižarske prašine. Ovaj miris, koji je nemoguće pomešati sa bilo čim drugim, momentalno mi je dizao raspoloženje. Knjiga takvog mirisa u meni je budila neodoljivu želju da se zavalim na sofu i čitam je bez žurbe, uključivši diskretnu noćnu lampu sa zelenim abažurom, kao da na slamku ispijam omiljeni koktel. Čudna stvar - da na naslovnoj strani ne piše naziv izdavačke kuće. Ime autora, iskucano sitnim slovima na vrhu stranice, podsećalo me je na Bibliju; sasvim je moguće da je to bio pseudonim. Ime mu je E. Jagonijel, a u knjizi nije bilo nikakvih podataka o naučniku koji je uradio tako veiiki posao. Šta još da kažem? Utisak je bio protivrečan: s jedne strane, naizgled je to bila sovjetska naučna knjiga par exellence, dok sa druge, s njom nešto definitivno nije valjalo. Izgledala je kao majstorski falsifikat, i zbog nje smo bili oprezni. Ali kome bi palo na pamet da falsifikuje sovjetske naučne knjige? Sudeći po naslovu, izdanje je bilo napisano do detalja na sledeći način: istorija poluostrva je opisivana od vremena kada su po njemu krstarili drevni nomadi. Na desetine stranica autor je posvećivao pretklasičnoj epohi, a još veću pažnju razdoblju u kojem su Maje dostigle vrhunac svoje moći. Nisam pronašao poglavlje posvećeno padu civi- lizacije, ali bio sam potpuno ubeñen da je E. Jagonijel znao više o njemu od skorojevića Kumerlinga. Trebalo se samo naoružati strpljenjem i pročitati sve od korica do korica. Zato u delu koji je opisivao dolazak Španaca i početak kolonizacije odmah upada u oči poglavlje o franjevačkom biskupu Dijegu da Landi i njegovom radu. Zbog njega sam i odlučio da započnem ozbiljnije upoznavanje s knjigom: kao vazduh koji dišem bila su mi potrebna poznata lica da bih se snašao u negostoprimljivom svetu srednjovekovne Južne Amerike, posmatrane kroz naočare s ramom od kor- njačevine socijalističke nauke šezdesetih godina. Meñutim, nisam pronašao nijedan podatak o svakodnevnim uslovima života u tom teškom vremenu u kom je pisan naučni rad. U tekstu generalno nijednom nisu navoñeni nikakvi naučni autoriteti koji su ob- javljivali radove nakon početka veka, iz čega zaključih da je knjiga E. Jagonijela verovatno bila prevod, i da je i sama nastala i pre Prvog svetskog rata; tako da sam mogao samo da nagañam tačan datum pisanja. Još u prvim pasusima pročitanim na bilo kojoj nasumično odabranoj stranici, autor je dao na znanje da predmet svog proučavanja drži u malom prstu. Pejzaži koje je ugledao oko sebe čim je otvorio oči, i meñu kojima je rastao, vinogradi koji su prekrivali padine brdašaca i aleje topola, bezbrojne rečice i potoci - veoma su se razlikovali od onoga što je mogao da vidi kroz prozor svoje kelije pre nego je poslednji put sklopio oči 29. Meñutim, tek je počinjalo osvajanje Jukatana, kuda če budući biskup stići tek 1547. U istoriji konkiste, figura biskupa De Lande ostaje meñu veoma protivrečnim. On je i progonitelj Maja pokorenih od strane Španaca, i istovremeno njihov zaštitnik od krvoločnih vlastelina i vojnika. Upravo on je do detalja opisao njihov život, verovanja, karakter, obi- čaje, on je pokušao da dešifruje njihovo pismo. Taj Dijego de Landa je bez odgovarajućeg ovlašćenja smelo preuzeo na sebe da presuñuje paganima i njihovim bogovima. Ovaj samozvani inkvizitor organizovao je u julu 1562. Pri tom je rad koji je napisao, Izveštaj o radu na Jukatanu za istraživače majanske civilizacije postao najvažniji i najautoritativniji izvor podataka o Majama. Da De Landa nije postojao, u ovom današnjem vidu ne bi bilo nauke o tim Indijancima koje je on tako usrdno preobraćao iz paganstva u hrišćanstvo. Meñutim, verovatno u tom hipotetičkom slučaju ne bi postojala takva potreba, ni naučna radoznalost za proučavanje njihove civilizacije, pošto bi ovaj narod do današnjeg dana sačuvao svoju fascinantnu kulturu. I dok sam pomalo rasejano razgledao te stranice, pred očima mi se sasvim pomračilo, i nestalo mi je vazduha. Dogañaji opisani u dnevniku koji sam prevodio definitivno su bili prethodnica dogañajima koji su se u julu odigrali u Maniju. Trojica Indijanaca koji su putovali s mojim odredom bili su veoma uznemireni zbog cilja ekspedicije. Svega nekoliko dana nakon što su Španci napustili Mani, još u prvom delu dnevnika, jedan od vodiča je pokušao da sazna od komandira da li je istina da u drugim mestima na Jukatanu konkistadori i monasi sakupljaju i pale majanske knjige. Skočih sa divana i jurnuh u sobu, gde je na radnom stolu ležala gomila listova sa otkucanom mojom ličnom kopijom prevoda. I da me ovaj Ernan Gonzaies upita, zašto oni to čine, i da nemam ja slučajno slično nareñenje. Iako shvatih zašto nas je brat Dijego de Landa poslao u ovaj pohod... Preostalo je samo da pročitam kod Jagonijela pasuse koji govore o velikom požaru u Maniju. Kako se toga nisam setio i samo uporedio činjenice, još kad sam pronašao napomenu o tom zlosrećnom autodafeu kod Kumerlinga? Krenuvši u potragu, ovaj je Indijanac sustigao svoje pse u omanjoj pećini nedaleko od manastira. Psi su lajali, zaustavivši se pred niskim i uskim prolazom, kojeg ključar isprva nije primetio. Iz radoznalosti, on odluči da uñe unutra, i prešavši izvesno rastojanje, izañe u prostoriju u kojoj su stajale drvene i kamene statue koje su predstavljale indijanske bogove, umazane svežom krvlju. Bilo je tu i drugih znakova da su nedavno u pećini održavani religiozni rituali. O svemu viñenom, ovaj mladi pokršteni Indijanac iskreno je obavestio biskupa. Saznavši da, petnaest godina nakon dolaska misionara u ove zemlje, domoroci nastavljaju da se klanjaju svojim idolima na svega nekoliko koraka od katoličkih hramova, i možda kao pre prinose i ljudske žrtve, Dijego de Landa se razbesneo. Razmotrivši situaciju sa drugim franjevcima i grañanskom vlašću, on odluči da jednom za svagda okonča s paganstvom u oblastima koje su mu poverene. Kako bi ga iskorenio, brat De Landa nije video pouzdanije sredstvo od uništenja objekata obožavanja i sećanja, i stoga naredi da se u Mani dovezu idoli, knjige napisane na jelenskoj koži i kori drveta i mnogo toga drugog iz čitavog okruga. Nepotpun spisak predmeta koji su bačeni na glavni trg Manija 12. Doktor piše o pet hiljada idola različite forme i veličine, 13 velikih kamenova korišćenih u vidu oltara, 22 manja kamena ispisana hijeroglifima, 27 svitaka koji takoñe sadrže hijeroglife i znakove, i 197 ritualnih posuda. Imamo sve osnove da verujemo da je inkviziciji uspelo da stavi šapu na daleko veći broj takvih predmeta, a posebno knjiga. Meñutim, koliko god da ih je bilo, sve su one na Dan D, ujutro 12. Jednim preciznim udarcem franjevački monah Dijego de Landa uspeo je da deset vekova istorije velikog naroda Maja pretvori u prah i pepeo. Steta koju je nauci naneo brat De Landa nemerljiva je koliko i jaz koji je zbog nje nastao u kulturnoj riznici čovečanstva. Dovoljno je samo reći da su zbog svog fanatičnog žara prema čistoti vere, Landa i njegovi saučesnici uspeli da unište gotovo sve majanske hronike, istovremeno s religijskim knjigama i književnim delima. Samo su tri majanska rukopisa preživela ovu katastrofu. Danas su poznati kao kodeksi - Pariski, Drezdenski i Madridski, nazvani po imenima gradova u čijim se bibliotekama čuvaju. Još jedan važan spomenik pred- stavljaju knjige Čilam Balam, napisane u XVI veku na majanskom jeziku, ali latinicom. Razume se, preostaju natpisi na stelama i spomenicima arhitekture, koji još uvek stoje netaknuti u džunglama Jukatana, mada nema sumnje da je veliki deo znanja koje se nalazilo u spa- ljenim knjigama bespovratno izgubljen za ljudski rod. Čime se vodio Dijego de Landa i da li ga možemo osuñivati za to što je učinio? Treba spomenuti da su se, kada su se franjevci iskrcali u Centralnoj Americi, tada zvanoj Zapadna Indija, indijanska plemena koja su živela na toj zemlji najčešće držala veoma nemilosrdnih verovanja. Možda se to u većoj meri tiče ratobornih Asteka negoli plemena Maja, ali gotovo u svim kulturama Centralne Amerike bilo je široko rasprostranjeno prinošenje ljudskih žrtava, koje je kod Asteka dostizalo zastrašujuće razmere, kao i ritualno samounakažavanje i sakaćenje. A ako tome dodamo i ne baš prijatne i povremeno zaista strašne slike indijanskih bogova, ne čudi zašto su ove religije morale da izgledaju hrišćanskim sveštenicima kao satanistički kultovi, a sva ta božanstva i obogotvoreni heroji kojima su se klanjale Maje i drugi narodi Zapadne Indije franjevačkim monasima jednako su ličili na demone. Na taj način, pokušavajući da iskoreni paganstvo meñu domorocima, brat De Landa je bio potpuno siguran da se sukobio s najčistijim oblikom zla na zemlji. Osim toga, bitno je napomenuti da su Indijanci pokršteni u hrišćanstvo bili mnogo pouzdaniji i popustljiviji od onih koji su tvrdoglavo nastavili da ispovedaju veru svojih otaca. Šireći hrišćanstvo, Španci su učvršćivali svoj položaj kao kolonizatori. Bilo bi previše naivno smatrati da su na lomačama gorele samo knjige i idoli. Pouzdano se zna da su te domoroce koji nisu želeli da se odreknu svoje vere mučili i surovo tukli, i da je mnoge od njih čekala stravična smrt. Nešto drugo je interesantno. Za kratko vreme nakon Kortesovog osvajanja, špansko društvo je na nejasan način dostiglo etapu moralne evolucije koja je podrazumevala refleksiju i okajavanje načinjenih grehova, čak i ukoliko je cilj opravdavao sredstvo. To se ticalo i konkiste - mnogi uticajni mislioci i bogoslovi tog vremena su smatrali da Španci nemaju pravo da gledaju na domoroce kao na životinje, a ne sebi ravna ljudska bića. Upravo zato, kada su do Krune stigle glasine o zločinima koje čini brat De Landa u svojoj otadžbini, pozvali su ga na saslušanje u Madrid. Isamalskog biskupa je spaslo samo to što mu je general franjevačkog reda lično predao list sa potvrdom inkvizitorskih prava, koje ovaj prvobitno nije posedovao. Proces je u njegovom slučaju trajao nekoiiko godina, i završio se osloboñenjem De Lande. Upravo tih godina je okrivljeni i počeo da piše svoj etnografski rad Izveštaj o radu na Jukatanu, koji ga je sto godina kasnije proslavio u čitavom svetu. Zli jezici tvrde da ga je on sastavio isključivo da bi sebe oprao i opravdao svoja dela. Drugi su mišljenja da se brat De Landa pokajao za sve što je učinio i da je pokušao da nadomesti nanetu štetu, sakupivši i zapisavši sve podatke o Majama; bilo kako bilo, ovom delu je posvetio ostatak svog života. Jagonijel je sa istom takvom lakoćom izašao na kraj sa zagonetkama koje su me mučile kao što je Dijego de Landa Kalderon izbrisao sećanje na čitav vek prepun zapanjujućih dogañaja, krvavih ratova i neverovatnih potresa. Biskup Isamalskog manastira, kako je on sam objasnio autoru dnevnika u drugom poglavlju, trudio se da oslabi lokalne kultove i zaštiti španske kolonije. Otkrivši tog junskog dana da takoreći pod raspećem crkve u Maniju nezahvalni Indijanci i dalje prinose žrtve drvenim idolima, on shvati koliko je labav položaj njegovog reda i njegovih sunarodnika u Jukatanu i prihvati jedino moguće i pravilno rešenje. Vodiči odreda koji je poslao na jugozapad su u ovom slučaju zaista jednostavno čuvali knjige i idole svog naroda, jer su ih ponegde monasi već spaljivali. Nema tu bajkovitih riznica, obična geopolitika i religiozni fanatizam. U čitavoj ovoj priči, koja odjednom postade tako jasna i prosta, mene je i dalje brinulo samo jedno pitanje. Ako postojanje paganskih hramova u Maniju beše otkriveno u junu, i baš tada se brat De Landa zamisli prvi put po pitanju genocida nad indijanskim idolima i knjigama, kako se moglo desiti da on moj odred pošalje u tajnu ekspediciju jasno podešenu na autodafe čitava dva meseca pre toga? L A F I E B R E Nije bilo sumnje u to da je odred imao tajni zadatak. Sa neizmernom pažnjom pročitao sam sve što je E. Jagonijel imao da kaže povodom autodafea u Maniju, ali nigde nisam uspeo da pronañem ni reč o tome da ga je Dijego de Landa pripremao pre juna. Nekoliko požara u različitim selima, u kojima je spaljeno desetak idola, nisu imali nikakve veze ni sa pričom o autodafeu, ni sa samim De Landom. Naravno da je on znao za ove dogañaje, ali direktne dokaze nije dao. Ako pretpostavimo da je mantiju inkvizitora biskup manastira Sv. Antonija u Isamali premeravao na sebi mnogo pre dogañaja sa ključarem i njegovim psima... Da li ga je iskoristio samo kao predlog za početak napada na pagane? Da li ga je sam inscenirao? Onda se može pretpostaviti i da su razlozi koje je izložio komandirima mog odreda takoñe bili samo izgovori. Ako jednom slažeš, ko će ti ponovo verovati? Figura brata De Lande mi je sve više izgledala dvosmislena. Plašeći se da postavim paranoične hipoteze bez posedovanja ozbiljnih dokaza, odiučih da se zaustavim na verziji da se De Landa zaista samo brinuo o veri i otadžbini, a svoju operaciju je isplanirao dosta pre leta 1562. Nisam isključio ni mogućnost da je čitav dogañaj sa manastirom Sv. Kako je sam De Landa preferirao da izbegne ovo pitanje, a Jagonijei ga je smatrao rešenim, preostala mi je samo nada da ću pronaći objašnjenje za ovo neslaganje. Morao sam da dobijem naredno poglavlje dnevnika i prevedem ga. Ni izjutra, ni tokom dana nisam uspeo da zaspim, mada sam se svojski izležavao u krevetu, zatvorenih očiju. Ne znam šta mi je više smetaio da zadremam - da li činjenica da je moje izmučeno telo sasvim pobrkaio sate predviñene za spavanje i za aktivan život, ili grozničave misli koje su naletale odasvud iz sve snage, kao životinja u kavezu, ne nalazeći izlaz i zaustavljajući se u mestu. Ipak odlučih da skoknem do agencije tek posle ručka. Kao iskusni pecaroš, plašio sam se da ne uplašim veliku ribu prevelikom bukom. Zašto da dosañujem nadmenom tipu za kompjuterom, bolje je da malo pričekam... Mada mi je svaki minut čekanja naporan, i mada moram sve vreme da obuzdavam želju da ustanem i krenem u prokletu agenciju, ali zato za tih šezdesetak sekundi raste šansa da će me kožna mapa s novom porudžbinom tamo već čekati. Da bih izvadio mreže i pogledao ko se u njih zapleo, zaputih se oko četiri časa, mada sam prvobitno hteo da to učinim pred samo zatvaranje agencije. Poslednjih je dana veoma zahladilo i kiša je sve reñe padala, ali bila je ovo jedna od onih tmurnih večeri kada su olovne kapljice koje padaju s olovnog neba obećavale neminovni pljusak. Kao za inat, nisam poneo kišobran. Nekih pedeset koraka do agencije, odjednom me obuze loš predosećaj. Osetih oštar bol iza slepoočnica i odjednom pomislih da danas neću dobiti nikakvo poglavlje. Danas bih skupo platio da je sve ostalo na tome. Kad odškrinuh vrata i uleteh u kancelariju, saradnik agencije se tako stresao, kao da je ugledao duha. Skamenjenog lica, pogled mu je nervozno leteo na sve strane, rukama je besmisleno preturao gomilu papira prosutu na sto, a kosa mu je bila nakostrešena. Ne, zaista da li je sve u redu? Već veoma dugo se nisam pogledao u ogledalu. Poslednji besani dani ogledali su se na meni u ne baš prijatnom vidu: upale oči, podbradak i obrazi zarasli u gustu čekinju, a na frizuru već, naravno, nisam ni pomislio. Ponovo se stresao kao da dodiruje ogoljenu električnu žicu i uperio pogled u mene kao da me vidi prvi put. Njemu se očigledno nedavno desilo nešto neprijatno, ali je moja znatiželja bila prigušena neopisivim umorom i željom da po svaku cenu dobijem sledeće poglavlje knjige, te zato nisam dalje zapitkivao. Pred mojim očima blesnuše zvezdice, i pod se nakrivi u stranu, trudeći se da me obori s nogu, tako da sam morao da se uhvatim za pult. Duboko uzdahnuvši, zatresoh glavom i pokušah da saberem misli. I vama ne savetujem. Počeše da ispituju kakve prevode radim, tako izokola, da li dobijamo nekakve nejasne porudžbine, možda zabranjena dokumenta, ili još nešto u tom smislu... Oni tad počeše da ispituju kako je kod nas radio naš hispanista, kakav je to čovek bio, da li smo razgovaras njim van posla, nakon koliko vremena on obično vraća gotove prevode, da li su klijenti imali primedbe na njegov rad i tako dalje. Dan pre nego ste došli po drugi deo prevoda. Zato što se to i vas tiče. U stvari, glavni detektiv me je naterao da dam priznanicu... U principu, ovaj prevodilac je živeo sam, tako da niko nije primetio njegov nestanak istog dana. Nakon nekog vremena roñaci su počeli da zovu - niko se ne javlja. Kad su stigli do kuće - vrata otključana, imovina netaknuta, a čoveka nema. Milicija nije odmah počela da uzima izjave o nestanku, oni obično s takvim slučajevima čekaju nedelju dana, ako se iznenada sam pojavi. Nije imao nikakav privatan život, ni neprijatelja takoñe, nikome nije bio potreban, ništa nisu takli, sve stvari su na broju... Nema ga tamo, o tome se radi. Nestao je samo čovek i ta prokleta mapa. I nema nikakvih tragova. I oni su od mene dobili informacije - ko je naručilac, kako izgleda, zašto je toliko platio, šta je bilo u mapi. S vama je sve u redu... A meni nisu potrebne neprijatnosti. Oni se i ovako spremaju da ovde postave nadzor, meñu klijentima se već šire glasine zbog te ñavolje rabote. Zato nemojte više dolaziti ovde dok se stvari ne slegnu. Svašta je moglo čoveku da se desi. Izašao iz kuće po cigarete, pa pao pod autobus. Leži negde u miru s etiketom okačenom o nožni palac. Kakve veze ima moja knjiga s tim? Formular za porudžbinu ili možda vizitkarta sa adresom? Zar ćete da ga pratite? On možda više nikada neće doći ovamo. Juče je odmah došao za vama, uzeo mapu, a nije ostavio novu. Sećate se, prošlog puta je rekao - da je dobro što je rukopis došao u moje ruke. Možda još nešto u tom smislu? On se neko vreme dvoumio i nekoliko puta čak otvarao usta kao da će nešto reći, ali bi na kraju krajeva samo odrično odmahnuo glavom. Uzalud im niste odmah sve rekli, sada će imati pitanja i za vas. Naravno, nije bilo ni govora da samostalno odem do detektiva, ali me je tvrdoglavost službenika podsticala da ga ucenjujem. Baš pre odlaska, kao da je znao da će se narednog dana pojaviti milicija. Tako je jezivo to rekao... Na sva moja pitanja i podsticaje službenik je samo lagano odmahivao glavom i nešto nejasno šaputao, izgleda reprodukujući svoje razgovore s naručiocem i sa istražiteljem. Uzalud sam se trudio da zamislim čime je tih starac intelektualnog držanja uspeo tako da naplaši ovog samouverenog tipa. Pokušavajući do besvesti da dobijem objašnjenja, bučno zalupih vrata i izañoh napolje. Nije mi se vraćalo kući. Iako sam bio na nogama već skoro 24 časa, i odavno je trebalo da legnem, bilo je teško zamisliti povratak u stan, odjek praznine koju ni danas nisam mogao da ispunim radom, pošto sam bio toliko setan da ipak odlučih da špartam napolju dok me noge drže. Nisam imao nikakav odreñeni cilj ili maršrutu; više sam gledao sebi pred noge nego unaokolo, pri čemu naleteh nekoliko puta na zbunjene prolaznike, i pokušah da se uvučem što je moguće dalje i dublje u najzavučenije sokake, koji postoje još samo u centru Moskve. Hodao sam i hodao, ne obraćajući pažnju na vetar koji je probadao, na kišu koja je počinjala; u meñuvremenu se smrkavalo - i napolju i u mojoj duši. Kuće su sve više ličile jedna na drugu, stapale su se u čvrst zid, ulica se pretvarala u začarani tesnac i siva nebeska pruga nad gla- vom je postajala sve tamnija. Ljudi koji su živeli u ovim kućama iz nekog razloga nisu žurili da upale svetla, njihovi prozori su ostajali slepi i mračni; to je bilo neprirodno, i sve više mi je bilo neprijatno. Učinilo mi se da su zidovi ovog tesnaca, kao u drevnom mitu, počeli da se približavaju, i da se mogu svakog časa sudariti i pretvoriti me u prah i pepeo. Povinujući se suludim mislima da moram uspeti da odskočim izmeñu njih, koračao sam sve brže, a zatim počeh da trčim. Kaput se raskopčao, kosa i teška novembarska kiša udarala mi je pravo u grudi, a ledeni vetar mi je košuljom oblepio mokro telo. Ali nisam se zakopčavao, plašio sam se da se zaustavim, i trčao sam dok u daljini ne ugledah nekoliko upaljenih svetala. Kiša mi je polivala oči, i svetleće tačke prelomljene vodenim sočivima su igrale, prelivale se, pretvarale u zvezde, ukazujući mi put. Kad se napokon dokopah zgrade sa osvetljenim prozorima, shvatih da stojim upravo pred onom dečjom bibliotekom u kojoj je sada smeštena moja prevodilačka agencija.